Nebeski oganj

Dvoranom se prolomi toliko silovit urlik da Device podigoše koplja na gotovs. Sve je odjekivalo od klicanja. Sulin istog časa stade da daje znake Devicama i one prestadoše da podižu velove. Kairhijensko plemstvo je klicalo radosno kao i narod malopre na ulicama, a onda poče da maše i veseli se kao žitelji Forgejta na vašaru. Sada je na Tairence bio red da se u tom sveopštem metežu nemo zgledaju. Ne bi se reklo da su bili ljuti. Čak je i Mejlan izgledao pre svega zbunjeno i samo je zgranuto, baš kao i Torean i ostali, posmatrao predstavnike visokog plemstva, koji su do pre nekoliko trenutaka stajali ledeno dostojanstveni, kako igraju i kliču u slavu gospodara Zmaja.

Rand nije mogao da zna kako je ko protumačio njegove reči. Svakako je očekivao od njih – a pogotovu od Kairhijenjana – da naslute i ono neizgovoreno, a da poneko čak i shvati šta on hoće da kaže, ali sigurno nije očekivao ovakvu provalu oduševljenja. Dobro je znao da su Kairhijenjani uzdržan svet, s povremenim naletima neočekivane hrabrosti. Moiraina mu nije mnogo pričala o njima pošto je uvek imala nešto preče da mu objasni. Jedino mu je rekla da bi ga, ako slomi tu njihovu uzdržanost, ishod mogao iznenaditi. Tako i bi.

Kada je klicanje konačno zamrlo, prešli su na zavetovanje i prisezanje. Prvi se Mejlan spustio na koleno i ozbiljnog se lica pod Svetlošću zakleo u nadu u spasenje i ponovno rođenje da će mu verno i pokorno služiti. Bila je to veoma stara zakletva i Rand se iskreno nadao da će makar to primorati neke da je se pridržavaju. Kada je Mejlan poljubio vrh seanšanskog koplja, trudeći se da glađenjem brade prikrije ozlojeđen izraz lica, na njegovo je mesto došla gospa Kolaver, izuzetno privlačna žena srednjih godina, u haljini bogato ukrašenoj tamnosmeđom čipkom i raznobojnim vodoravnim trakama koje su se nizale od visoke kragne pa sve do kolena. Pružila je ruke Randu i izgovorila svoju zakletvu jasnim, odlučnim glasom s melodičnim naglaskom kakav je bio navikao da sluša od Moiraine. Sličan im je bio i procenjujuće-ispitivački pogled tamnih očiju, što je naročito bilo vidljivo kada je, dok se posle zakletve povlačila i klanjala, odmeravala Avijendu. Za njom je sledio Torean, jedan od nekolicine starijih plemića s obrijanim prednjim delom glave, pa Arakome, a za njim...

Rand je nestrpljivo gledao kako se pred njim naizmenično zaklinju Kairhijenjani i Tairenci, baš kao što je i naredio. Moiraina mu je rekla da je to neophodno – a i glas Lijusa Terina u njegovoj glavi složio se s njom – ali za njega je sve to bilo nepotrebno odugovlačenje. Bila mu je neophodna njihova odanost, pa makar i prividna, kako bi počeo da zavodi red u Kairhijenu, jer će tek tada moći da krene na Samaela. Tako će i biti. Štošta još moram da uradim pre nego što ga naučim pameti za one napade iz potaje! Videče on kako prolaze oni koji čačkaju Zmaja!

Nije mu bilo jasno zašto su najednom svi koji su stupali pred njega počeli da se preznojavaju i olizuju usne. S druge strane, nije bio svestan ni ledenog plama u sopstvenim očima.

47

Cena broda

Kada se umila, Ninaeva se obrisa ubrusom pa nevoljno navuče čistu svilenu košulju. U pamučnoj bi joj bilo malo prijatnije, a zapara u kolima je, iako tek beše svanulo, najavljivala još jedan vreo dan. Osim toga, košulja je bila krojena tako da se Ninaevi činilo da će joj, udahne li duboko, završiti oko članaka. Ako ništa drugo, bar nije bila natopljena znojem kao ona koju je upravo skinula.

Čitave su je noći mučili košmari. Prenula se posle jednog sna o Mogedijen, a ni taj nije bio ništa bolji od onih prethodnih – onih u kojima ju je Birgita gađala strelama ali nije

promašivala, ili onih o upadu razjarenih Prerokovih sledbenika u menažeriju, o tome kako će ostati doveka zaglavljeni u Samari jer na reci više nema brodova, ili pak onog u kome stižu u Salidar i shvataju da je Elaida i tamo preuzela vlast. Međutim, Mogedijen ju je naterala da se probudi u suzama.

Nije to bilo nimalo čudno, s obzirom na brige koje su je morile. Prošle su već tri noći i tri sparna dana a da se nijedan brod nije pojavio, i tri puta je morala da vezanih očiju stoji pred onim prokletim daskama. Pa i samo to bi svakoga dovelo do ruba živaca, a kamoli što im je Mogedijen za petama. Doduše, o njima je znala jedino da su u nekoj menažeriji, što ne mora da znači da će ih najpre tražiti u Samari. Svet je pun sličnih predstava. Međutim, lakše je smisliti razlog da se odagnaju brige nego verovati u njega.

A što bih se ja sekirala zbog Egvene? Umočila je rascepljenu grančicu u smešu soli i sode bikarbone u činijici na umivaoniku pa zdušno prionula na pranje zuba. Egvena joj se pojavljivala u gotovo svakom snu i nije prestajala da je grdi, ali Ninaevi nikako nije bilo jasno otkud ona tu.