Nebeski oganj

Istini za volju, brige i nedostatak sna samo delimično behu uzrok njenom lošem raspoloženju tog jutra. Mučile su je još neke sitnice, ali su, za razliku od svega onoga, bile stvarne. Kamenčić u cipeli nije ništa spram odrubljivanja glave, ali žulj boli i kad dželata nema nigde na vidiku.

Nije mogla da ne pogleda svoj odraz u ogledalu. Kosa joj je, umesto da bude pristojno upletena, slobodno padala na ramena. Ma koliko da ju je češljala, ona ogavna bakarnocrvena boja nikako da postane malo umerenija. Osim toga, bila je svesna i plave haljine koja ju je čekala na krevetu. Od te bi se nijanse i Torbarka štrecnula, a izrez ne beše ništa manji nego na onoj crvenoj grozoti, koja je i poslužila za uzor a sada je visila na čiviluku. Zato sad i mora da nosi tu pretesnu košulju. Luka je smatrao da jedna takva haljina nije dovoljna. Klarina joj je već šila i drečavožutu, a pominjali su čak i prugastu. E, ovo poslednje ne dolazi u obzir.

Mogao je bar da me pusti da sama odaberem boju, razmišljala je, prilježno perući zube. Ili da pita Klarinu. Ali ne, taj ni od koga ne traži savet. Valan Luka to ne radi. Od takvih je boja gotovo zaboravila na izrez. Trebalo bi da mu bacim tu krpetinu u lice! A opet, znala je da nikad to neće uraditi. Birgita je u istim takvim haljinama paradirala bez trunke stida. Naravno, ne poredi ona sebe s njom, ali ipak... „Što se mora“, promumlala je, ne vadeći grančicu iz usta, „nije teško.“

„Šta si rekla?“ upita je Elejna. „Ne pričaj punih usta. Kao da mi nije dosta ove larme.“

Ninaeva se obrisa pa besno pogleda preko ramena. Elejna je sedela skrštenih nogu na krevetu i četkala svoju crno obojenu kosu. Već je bila obukla one bele nogavice prekrivene šljokicama i snežnobelu svilenu bluzu s nabranim, mada previše otvorenim okovratnikom. Kraj nje je ležala svetlucava jaknica. Bela, naravno. I ona je imala dva kostima za nastup i čekala je treći. Svi do jednog beli, ali nimalo čedni. „Ako si već tako obučena, Elejna, bar nemoj tako da sediš. Nepristojno je.“

Devojka je mrko pogleda, ali ipak spusti nogu na pod. Nije propustila da oholo podigne bradu, kako ona to već ume. „Mislim da ću danas da prošetam do grada“, reče mirno, ne prekidajući da upliće kosu. „U ovim kolima je tako... skučeno.“

Ninaeva ispra usta pa pljunu u lavor. I to gromoglasno. Kola su danju stvarno izgledala tešnje. Možda bi im zaista bilo najpametnije da se ne izlažu previše – sa žaljenjem se setila da je to bila njena ideja – ali ovo je već postalo besmisleno. Tri dana koje je tu provela zatvorena s Elejnom, sa izlascima jedino kad treba da nastupe, otegla su se kao tri nedelje. Ili tri gladne godine. Nije dotle primećivala koliko Elejna ume da bude otrovna. Neki brod se mora pojaviti. Bilo kakav. Dala bi i poslednji novčić iz skrovišta u pećnici i svaki dragulj, samo da se to dogodi što pre. „Dobro, ali zar ne misliš da ćeš tako privući malo previše pažnje? S druge strane, malo kretanja ti neće škoditi. Ili možda to što nosiš treba da bude toliko zategnuto preko bokova?“

Elejnine oči besno sevnuše, ali glas joj ostade potpuno hladan. „Sinoć sam sanjala Egvenu i pre nego što mi je ispričala novosti o Randu i Kairhijenu – znaš, za razliku od tebe, mene veoma brinu tamošnja zbivanja – rekla mi je da si se ti pretvorila u uskopišćenu svađalicu. Međutim, ja se ne slažem s njom. Pre bih te nazvala poganom piljaricom.“

„Slušaj ti, derište jedno razmaženo! Ako odmah ne...“ Ninaeva zaćuta i duboko udahnu vazduh. S teškom se mukom naterala da nastavi smireno. „Sanjala si Egvenu?“ Elejna samo klimnu. „Pričala ti je o Randu i Kairhijenu?“ Devojka zakoluta očima kao da joj je svega dosta i nastavi da upliće pletenicu. Ninaeva ispusti debeli bakarnocrveni pramen ne bi li ugušila želju da nauči kćer naslednicu prokletog Andora osnovnim pravilima ponašanja. Ne pojavi li se uskoro neki brod... „Ako bi bila ljubazna da na trenutak prestaneš da smišljaš kako ćeš još više da pokažeš noge, možda će te zanimati šta je Egvena meni

rekla u snu. Rand je juče odneo veliku pobedu.“

„Ja možda pokazujem noge“, prasnu devojka, a obrazi joj u trenutku planuše, „ali bar ne poturam svima pod nos svoje... I ti si je sanjala?“

Brzo su uporedile ono što su saznale, mada Elejna nikako nije mogla da obuzda zlobu. Ninaeva je znala da ima savršeno dobar razlog da se izgalami na Elejnu, dok ta mala namiguša sigurno mašta kako se švrćka pred Random u svom kostimu sa šljokicama, ako ne i u nečemu još neprimerenijem. A ona je samo bila iskrena pa joj je to i rekla. Bilo kako bilo, uskoro je postalo jasno da im je Egvena obema rekla isto, što je ostavljalo malo mesta za sumnju.