Nebeski oganj

„A ima i vatre“, reče Birgita. Petra i njegova žena videše da ona nešto pokazuje, pa ustadoše i zabrinuto se zagledaše ka gradu. Iznad ograde od platna ukazaše se dva stuba crnog dima.

Džuilin ustade i pogleda Ninaevu pravo u oči. „Vreme je da krenemo. Možda bismo sami mogli da privučemo Mogedijeninu pažnju, ali čisto sumnjam, pošto svi beže kud stignu. Za koji sat neće biti dve nego pedeset i dve vatre, a badava nam da se krijemo od nje ako nas rastrgne podivljala rulja. Kad porazbijaju sve što se može razbiti u gradu, preći će na menažerije.“

„Ne izgovaraj to ime“, oštro će Ninaeva, pa mrko pogleda Elejnu, što ova, naravno, nije primetila. Nikada ne treba muškarcima govoriti previše. Međutim, on jeste u pravu, ali ni to muškarcima ne treba govoriti bez preke nužde. „Razmisliću o tvom predlogu, Džuiline. Ne mili mi se da bez valjanog razloga odemo odavde pa da posle saznamo kako se baš pošto smo mi otišli pojavio neki brod.“ Pogledao ju je kao da je sišla s uma, a Tom samo stade da nemo odmahuje glavom, uprkos Elejninim pokušajima da mu očisti ranu. Međutim, Ninaeva se uto ozari jer ugleda poznatu priliku kako im se približava između kola. „A možda je već stigao.“

Unov povez s naslikanim okom, ožiljak, perčin i mač na leđima nateraše Muelin da zadrhti, ali Petra i braća Čavana mu samo uljudno klimnuše glavom. Navraćao je svake večeri čak i kad nije imao šta da dojavi, ali njegovo pojavljivanje u ovo doba dana značilo je da se dogodilo nešto važno.

I ovog puta se široko iscerio čim je video Birgitu i zdravim joj se okom zapiljio u razgolićene grudi, na šta mu je ona, kao i obično, uzvratila osmeh i bezobrazno ga odmerila od glave do pete. Međutim, ovoga puta Ninaevi nije smetalo njihovo besramno ponašanje. „Da li se pojavio neki brod?“

Unov osmeh splasnu. „Ima jedan prokl... brod“, reče namrgođeno, „samo ne znam hoću li uspeti da vas u jednom komadu odvedem do njega.“

„Već smo čuli za nemire. Pa valjda petnaest Šijenaraca može da nas žive i zdrave odvede donde.“

„Čuli ste za nemire“, promrmlja Uno, odmerivši Toma i Džuilina. „A jeste li čuli da se na prokl... ulicama Masemini ljudi bore s Belim plaštovima? Jeste li čuli da je naredio svojima da silom zauzmu prokl... Amadiciju pa makar je sravnili sa zemljom? S druge strane prokl... – uhhhh! – reke već ih ima na hiljade.“

„Neka i jeste tako“, odlučno će Ninaeva, „ali ja i dalje očekujem od tebe da održiš reč. Ne zaboravi da si obećao da ćeš raditi ono što ti ja kažem.“ Namerno je naglasila ono „ja“ i značajno pogledala Elejnu.

Ova se napravi da ništa ne primećuje i ustade, ne ispuštajući onu krvavu krpu iz ruke, pa se obrati Unu. „Oduvek su mi pričali da su Šijenarci najhrabriji ratnici na svetu.“ Njen glas, do malopre oštar poput britve, postade kraljevski blagonaklon. „Još kao dete sam slušala priče o podvizima Šijenaraca.“ Položila je ruku Tomu na rame, ali nije skidala pogled s Una. „Još ih pamtim. Nadam se da ih nikada neću zaboraviti.“

Tad mu priđe Birgita i stade da ga miluje po potiljku, sve vreme ga gledajući pravo u oko. Ono naslikano kao da joj uopšte nije smetalo. „Tri hiljade godina čuvate Pustoš“, reče nežno. Nežno! Ninaevi se tako nije obratila već više od dva dana! „Tri hiljade godina niste ustuknuli ni korak a da to niste krvavo naplatili. Ovo možda nije Enkara ili zaravan Soral, ali verujem u vas.“

„Jesi li ti to učila istoriju prokletih Krajina?“, progunđa on, pa se lecnu i pogleda Ninaevu. Moraće da mu kaže da jednom zasvagda prestane da psuje. Neće mu biti lako, ali nema mu druge, a i Birgita bi baš mogla da prestane da joj se mršti. „Pitajte njih“, reče, pa pokaza ka Tomu i Džuilinu. „Oni su prokl... budale što su uopšte pokušavali.“

Džuilin na to samo odmahnu rukom, a Tom prasnu u smeh. „Jesi li ikada video ženu koja je pristala da posluša pametan savet čak i kad joj to ne odgovara?“, upita zabavljač, pa zaječa kad Elejna ponovo poče da mu čisti ranu, možda malo grublje no što je bilo neophodno.

Uno odmahnu glavom. „Pa, ako me lažete, bar me lepo lažete. Dobro slušajte. Masemini ljudi su vam pronašli brod – Rečna zmija ili tako nešto – takoreći čim je pristao, ali onda su ga zauzeli Beli plaštovi. Tako je sve ovo i počelo. Loša je vest to što su Beli plaštovi još uvek na dokovima, a još gora da je Masema možda sve zaboravio. Otišao sam da ga pitam šta da radimo, ali on nije hteo ni da čuje ni za kakve brodove. Samo priča kako će da poveša sve Bele plaštove i da natera Amadiciju da padne na kolena pred gospodarom Zmajem makar celu morao da je spali. U luci su se klali sve u šesnaest, a možda su i sad tamo. Biće mi dovoljno teško i da vas sprovedem donde, ali ne mogu vam ništa obećati ako borbe na dokovima još traju. A na stranu to što najblažu predstavu nemam kako da vas ukrcam na brod koji je sad u rukama Belih plaštova.“ Ispustio je dubok uzdah i nadlanicom otro znoj sa čela. Na licu mu se jasno videlo kolikog ga je napora koštao toliki govor bez ijedne psovke.