Nebeski oganj

Egvena je bila učenica nekih aijelskih Mudrih – šta je učila, Randu nije bilo znano, ali je gajio snažnu sumnju da je u pitanju nešto u vezi sa snovima; Egvena i Aijelke držale su jezik za zubima – ali ona je pohađala i Belu kulu. Bila je jedna od Prihvaćenih, na putu da postane Aes Sedai. Već se predstavljala kao punosnažna Aes Sedai, barem u Tiru i ovde. Ponekad bi je zadirkivao zbog toga; ona, međutim, nije rado prihvatala njegovu šalu.

„Zaprege će uskoro biti spremne da krenu ka Tar Valonu“, kaza Moiraina. Glas joj beše melodičan, kristalan.

„Trebaće vam snažan stražar“, kaza Rand, „inače bi Kader mogao da ih odveze nekud gde ne želite.“ Ponovo se okrenuo ka prozoru. Želeo je da pogleda napolje i razmisli o Kaderu. „Ranije niste tražile da vam stežem ruku ili dajem dozvole.“

Nešto ga najednom udari preko ramena, baš kao podebeo orahov štap; samo mu je blago ježenje kože, neočekivano na ovakvoj vrelini, govorilo da je jedna od žena usmeravala.

Hitro se okrenuo ka njima, posegao za saidinom i upio Jednu moć. Osećao ju je kako buja kao sama sila života u njemu, kao da je deset, sto puta življi; ispunilo ga je i izopačenje Mračnog, takođe, smrt i trulež, kao da su mu usta bila puna larvi. Bilo je to kao olujna kiša koja preti da ga zbriše, pobesnela poplava protiv koje je svakog trenutka morao da se bori. Sada je bio skoro sviknut na to, ali je znao da se nikada neće potpuno navići. Želeo je da zauvek zadrži slast saidina,

i da povraća u isti mah. Sve vreme, oluja se upinjala da mu odvoji meso od kostiju, da mu spali kosti do pepela. Izopačenje će mu oduzeti razum, ukoliko ga Moć prethodno ne ubije; u pitanju je bila trka između tih mogućnosti. Ludilo je bilo sudbina svakog muškarca koji je usmeravao od početka Slamanja sveta, od onog dana kada je Lijus Terin Telamon, Zmaj, sa svojih Stotinu sadrugova zapečatio zatvor Mračnog pod Šajol Gulom. Poslednji povratni udar tokom pečaćenja izopačio je mušku polovinu Istinskog izvora i muškarci kadri da usmeravaju, luđaci kadri da usmeravaju, rastrgli su svet.

Upio je Moć... i nije mogao da rasudi koja je od dve žene to učinila. Obe su ga začuđeno, upitno posmatrale – s bezgrešnim izrazima na licu i pomalo razgaljeno, skoro istovetno izvijenih obrva. Obe su mogle posegnuti za Izvorom, baš u tom trenutku, a da on to nikada ne primeti.

Naravno, štap preko ramena nije ličio na Moirainu; ona je imala druge načine prekorevanja, prefinjenije, i na duže staze uglavnom bolnije. Ma koliko bio uveren da je to bila Egvena, nije preduzeo ništa. Dokaz. Misli su klizile po spoljašnoj strani Praznine; on je plutao unutra, u ništavilu, daleko od misli i osećanja, čak i svog besa. Neću činiti ništa bez dokaza. Ovoga puta me neće nagnati na to.

To više nije bila Egvena s kojom je odrastao; postala je deo Kule otkad ju je Moiraina poslala tamo. Ponovo Moiraina. Uvek Moiraina. Ponekad je želeo da je se reši.

Samo ponekad?

Usmerio je pažnju na nju. „Šta hoćeš od mene?“ Sam je sebe iznenadio ledenošću svog glasa. Moć je besnela u njemu. Egvena mu je govorila kako ženin dodir sa saidarom,

ženskom polovinom Izvora, predstavlja zagrljaj; dok muškarci uvek vode bespoštedan rat. „I ne pominji mi ponovo zaprege, sestrice. Obično saznam za tvoje namere tek kada se uveliko ispune.“

Aes Sedai se namršti na njega, što nije bilo nikakvo čudo. Svakako nije navikla da joj se iko tako obraća, pa ni Ponovorođeni Zmaj. Ni sam nije znao odakle je izašlo „sestrice"; u poslednje vreme, reči su mu se same javljale.

Dodir ludila, možda. Ponekad bi bdeo kroz noč, sve do sitnih sati, zabrinut zbog tog. Unutar Praznine, sve se to činilo kao tuđa briga.

„Trebalo bi da razgovaramo nasamo.“ Hladno je skrenula pogled ka harfisti.

Jasin Natael, kako se ovde predstavljao, odmarao se protežući se na jastucima uz jedan zid bez prozora; tiho je svirao harfu posađenu na koleno, ukrašenu pozlaćenom rezbarijom nalik stvorenjima na Randovim podlakticama. Aijeli su ih nazivali Zmajevima. Rand je mogao samo da nagađa gde je Natael pronašao instrument. Natael je bio tamnokos, po merilima izvan Pustare natprosečno visok muškarac srednjih godina, odeven u kaput i pantalone od tamnoplave svile, kao skrojene za kraljevski dvor, a okovratnik i rukavi mu behu bogato ukrašeni zlatnim vezom. Bio je zakopčan do grla, uprkos vrelini. Prefinjeno ruho nije se slagalo s plastom zabavljača prostrtim ispred njega. Plašt je bio sasvim dobar, ali prekriven stotinama zakrpa, u skoro podjednakom broju boja, i sve behu prišivene tako da lepršaju i pri najblažem povetarcu. To je bilo znamenje svetovnog zabavljača, žonglera i akrobate, muzičara i pripovedača koji luta od sela do sela. Svakako ne nekog ko oblači svilu. Ipak, smatrao je sebe dovoljno vrednim za nju. Sada je bio naizgled potpuno obuzet muzikom.