Nebeski oganj

Nikada nije umela s decom. Naravno, želela je da ih ona i Lan imaju. Ili je bar to želeo jedan njen deo. Deca ni iz čega naprave potpuni metež i kao da samo čekaju da okrenete leđa pa da urade ono što ste im izričito zabranili samo da vide šta će onda biti. A opet, nije mogla prestati da miluje po glavi crnokosog dečačića, visokog jedva njoj do pasa, koji ju je netremice posmatrao krupnim plavim očima. Očima sličnim Lanovim.

Elejna i Birgita joj se pridružiše ne bi li zavele malo reda, ali na kraju se ispostavilo da obe vole decu. Čudno je, ali Birgita uopšte nije izgledala neobično dok je, okružena mališanima, držala jednog dečačića u naručju i pevala im neku besmislenu pesmicu o životinjama koje igraju. Elejna je išla unaokolo s vrećicom crvenih bombona. Sama Svetlost zna gde ih je i kako nabavila. Nije se zbunila kad ju je Ninaeva videla kako krišom jednu stavlja u usta, nego joj se samo široko nasmešila pa prišla jednoj maloj devojčici koja je sisala palac i prstić joj nežno zamenila bombonom. Deca su se smejala kao da su se tek tad setila kako se to radi i bez straha im se privijala uz skute. U takvim je okolnostima zaista nemoguće ostati besan. Ninaeva posle toga više nije mogla ni čestito da smrkne, osim jednom, ali sasvim tiho, kad je Elejna sutradan ponovo počela da u kabini proučava onaj adam. Očigledno je bila potpuno sigurna da postoji neka čudna veza između narukvice, ogrlice i povoca. Ninaeva je čak jednom ili dvaput sela s njom za sto, ali i sam pogled na tu poganštinu bio joj je dovoljan da prigrli saidar.

Uskoro su počele da slušaju i o izbegličkim sudbinama svojih saputnika.

O razdvojenim, izgubljenim ili pobijenim porodicama. O propasti imanja, prodavnica i radionica kad su počele da kolaju glasine o dešavanjima u svetu. Ne može se kupovati ako se prethodno ne proda. Prorok je bio samo kap u punoj čaši. Ninaeva ni reč nije rekla kad je videla Elejnu kako krišom daje zlatnu krunu nekom postarijem čoveku, koji na to pade na kolena i pokuša da joj poljubi ruku. Neka sama nauči koliko lako zlato iscuri kroz prste. Osim toga, i ona sama je udelila nekoliko novčića. Dobro, možda i više od nekoliko.

Samo dvojica muškaraca nisu bili sedi i proćelavi, izboranih lica i žuljevitih ruku. Sve mladiće koji nisu završili u vojsci uzimao je Prorok. Oni koji odbiju i jedno i drugo završavali su na vešalima. Ova dvojica – bili su takoreći dečaci; Ninaeva je mogla da se opkladi da još nisu ni počeli da se briju – izgledali su isprepadano i trzali su se kad god ih neki Šijenarac pogleda. Stariji su ponekad pričali kako će početi iznova, kako će naći neko parčence obradive zemlje ili se ponovo baviti starim zanatom, ali po glasu im se videlo da je to pre pusta želja i prazno junačenje nego istinska nada. Šapatom su se prisećali svojih porodica, izgubljenih žena, izgubljenih sinova i kćeri, izgubljene unučadi. I sami su zvučali izgubljeno. Druge noći na putu, dobričina ogromnih ušiju – taj je izgledao najmanje potreseno u toj tužnoj gomili – nestao je bez traga. Ujutru ga jednostavno nije bilo. Možda je otplivao na obalu. Ninaeva se iskreno nadala da je tako.

Međutim, mnogo su je više potresle žene. Nije im bilo ništa lakše nego muškarcima, niti im se smešila lepša sudbina, a uglavnom su nosile veći teret nego oni. Nijedna tu nije bila s mužem, niti čak znala da li je on uopšte živ, ali upravo ih je težina tolike odgovornosti terala da istraju. Nema te majke koja bi digla ruke od svega. Čak su i one bez dece još imale volju za život. U njima je tinjao onaj plamičak nade kojim su se muškarci samo hvalili. Tri su joj posebno bile prirasle srcu.

Nikola, crnokosa vitka tkalja krupnih očiju, istih godina i visine kao Ninaeva, bila je pred udajom kad je sve počelo, ali onda je njen verenik Hiran uvrteo sebi u glavu da mu je dužnost da sledi Proroka i Ponovorođenog Zmaja. Njoj je rekao da će se ženiti kad mu dužnost to bude dozvoljavala. Taj je mnogo držao do dužnosti. Bio bi dobar muž i brižan otac, tvrdila je Nikola. Ali tolike ga vrline nisu spasle od sekire koju mu je neko zabio u glavu. Nikola nije znala ni ko je to učinio, ni zašto, već samo da želi da pobegne što dalje od Proroka. Sigurno negde postoji neko mesto bez krvoprolića, gde neće morati da strepi šta je čeka iza narednog ugla.