Nebeski oganj

Ispostavilo se da radi štošta i da se pri tom uopšte ne štedi. Svakoga dana prvo dva sata vežba mačevanje s Lanom ili nekim drugim ko ima vremena. Amis na to ogorčeno stisnu usnice. Potom se još dva sata bavi proučavanjem aijelskog borenja bez oružja. Egveni je to možda bilo čudno, ali Ninaeva je i te kako dobro znala koliko je čovek bespomoćan kad ne može da usmerava. S druge strane, Rand se nikada nije našao u tom položaju. Postao je kralj, ako ne i nešto više, okružen telesnom stražom od Far Dareis Mai, i zapovedao je plemićima i gospama šta da rade. U stvari, toliko je vremena trošio na vladanje i na proveravanje jesu li njegove zapovesti izvršene, da ne bi stizao ni da jede da mu Mudre nisu donosile hranu. Ko zna zašto, ali dok je Egvenu to sekiralo gotovo koliko i Elejnu, Amis je izgledala maltene zadovoljno, ali je čim je primetila da je Ninaeva posmatra povratila onu aijelsku ravnodušnost. Svakoga je dana još jedan sat posvećivao neobičnoj školi koju je osnovao, a koju nisu pohađali samo đaci, nego i zanatlije, od jednog koji je pravio uveličavajuća stakla do neke žene koja izmislila nekakav ogromni samostrel sa zupčanicima, kojim se koplje može odapeti čitavu milju daleko. Nikome ništa nije objašnjavao, osim možda Moiraini, ali je jedino što je Aes Sedai rekla Egveni bilo kako svako na svetu ima snažnu potrebu da ostavi nekakvog traga za sobom. Izgledalo je kao da ju je baš briga šta on radi.

„Ono što je ostalo Šaidoa povlači se na sever“, turobno će Amis, „a svakoga ih dana sve više beži preko Zmajevog zida, ali Rand al’Tor kao da je potpuno zaboravio na njih. Šalje kopljanike na jug, prema Tiru. Polovina ih je već otišla. Ruark kaže da čak ni poglavarima nije rekao zašto to radi, a mislim da me on ne bi lagao. Posle Avijende, Moiraina mu je najbliža, ali ona uporno odbija da ga pita.“ Tu je odmahnula glavom i promrmljala: „Neću da je branim, ali čak ni Avijenda nije ništa doznala.“

„Ako hoćeš da sačuvaš tajnu, nikome ništa ne pričaj“, reče Elejna, na šta je ova prostreli pogledom, a Amis nije bila ništa gora od Bair kad bez ijedne reči treba nekoga naterati da se uzvrpolji.

„Nećemo sad o tome“, reče Ninaeva, netremice gledajući Egvenu. Ovoj kao da postade neprijatno. Ako će ikada postojati pravi trenutak da počne da ponovo uspostavlja ravnotežu među njima, onda je on upravo nastupio. „Zanima me kako...“

„Potpuno si u pravu“, prekide je Egvena. „Nismo u Šerijaminoj sobi, pa da natenane sedimo i ćaskamo. Imate li vi neke novosti za nas? Jeste li još s Lukinom menažerijom?“

Ninaeva duboko udahnu, a bezbrojna joj se pitanja razleteše po glavi. Štošta je imala da im kaže. I štošta da prećuti. Rekla je kako je pratila Lanfear kad je išla na sastanak Izgubljenih i samo pomenula da je tamo videla Mogedijen kako prisluškuje. Nije ona htela da prećuti šta joj je ova uradila – zaista nije; ozbiljno – ali Birgita ih još ne beše razrešila obećanja da će čuvati njenu tajnu. To je, naravno, značilo da ne sme da je uopšte pominje, a kamoli da je i ona sad s njima. Nije joj bilo lako, zato što je bila svesna da Egvena zna da im Birgita pomaže, ali ništa više osim toga, a morala je da se pretvara kako ova pojma nema ni o čemu. Međutim, nekako se iščupala, usprkos mucanju i upitnom izvijanju obrva svojih slušateljki. Onda je, hvala Svetlosti, Elejna predstavila događaje u Samari kao Galadovu i Maseminu krivicu, što je, istini za volju, i bilo tačno. Da ju je bar jedan od njih na vreme obavestio o brodu, svega onoga ne bi bilo.

Kada je završila, rekavši im sve o Salidaru, Amis tiho upita: „Jeste li sigurne da će one podržati Kar’a’karna?“

„Sigurno su, kao i Elaida, upoznate sa Zmajskim Proročanstvima“, na to će Elejna. „Najbolje će joj se suprotstaviti ako se priklone Randu i svima obznane da će ga podržavati sve do Tarmon Gai’dona.“ Ni najtananijim drhtajem glasa nije odala da vrlo dobro zna o kome priča. „U suprotnom, one su samo pobunjenice bez ikakvih prava. Potreban im je koliko i one njemu.“

Amis klimnu glavom, iako je bilo očigledno da još nije spremna da se s tim složi.

„Čini mi se da se sećam Maseme“, reče Egvena. „Upale oči i stisnuta usta?“ Ninaeva klimnu glavom. „Teško bih mogla da ga zamislim kao proroka, ali jasno ga vidim kako podiže bunu ili rat. Sigurna sam da je Galad samo radio ono što je smatrao ispravnim.“ Obrazi joj se na to blago zarumeneše. Čak je i sećanje na Galadovo lice moglo da ima takav učinak. „Randa će zanimati ta priča o Masemi. A i to o Salidaru. Samo još da ga nateram da ostane budan dovoljno dugo da me sasluša.“