Nebeski oganj

Prvo su stigle u Kamen Tira, gde su zastale da pogledaju Kalandor – bolje i to nego da se osvrću preko ramena i pitaju se hoće li se Mogedijen pojaviti ili ne – a onda pod Elejninim vodstvom u kraljevsku palatu u Kaemlinu, pa u Emondovo Polje pod Ninaevinim. I ranije je viđala palate sa svim njihovim ogromnim dvoranama, oslikanim plafonima i mermernim podovima, s ćilimima, pozlatom i tapiserijama, ali ovo je bilo mesto na kome je Elejna odrasla. Kad je tu činjenicu povezala s onim što je videla, učinilo joj se da donekle razume tu devojku. Kako da ne očekuje da se čitav svet savija kako i kad ona poželi, kad su je učili da će se upravo to i dešavati?

Elejna je – lik joj beše bled zbog ter’angreala koji je koristila – bila neobično ćutljiva dok su boravile tamo. Doduše, i Ninaeva je bila takva u Emondovom Polju. Selo je bilo veće nego što ga je pamtila, s mnogo više škriljčanih krovova i nedovršenih građevina. Neko je nadomak sela pravio ogromnu kuću na tri sprata, a nasred Zelenila uzdizala se pet stopa visoka kamena kocka, sva prekrivena uklesanim imenima. Većinu je prepoznala, pošto su bila dvorečanska. Kocka je stajala između dva jarbola – na jednom je visio barjak s crvenom vučjom glavom a na drugom s crvenim orlom. Sve je izgledalo srečno i berićetno – bar na prvi pogled, iako nigde ne beše ni žive duše – ali i potpuno besmisleno. Čiji li su to barjaci? I ko gradi onoliku kućerinu?

U tren oka se stvoriše u Beloj kuli i Elaidinoj radnoj sobi. Tu se ništa ne beše promenilo, osim što je ispred njenog stola sad stajalo svega šest stolica. A i triptih više nije bio tu. Randova je slika još visila na zidu, ali sada je imala i nevešto zakrpljen prorez preko njegovog lica, kao da ga je neko nečim gađao.

Prelistale su spise u lakiranoj kutiji sa zlatnim sokolovima, kao i one na stolu Čuvara hronika u predsoblju. Pergamenti i pisma menjali su im se u rukama, ali malo su šta saznale. Elaida je obaveštena da je Rand prešao preko Zmajevog zida u Kairhijen, ali nije bilo nikakvog nagoveštaja šta je nameravala da preduzme u vezi s tim. Bilo je tu i izričito naređenje da se sve Aes Sedai odmah vrate u Kulu, osim ako im lično Elaida nije drugačije naložila. Izgleda da ju je razljutilo što se toliko malo sestara vratilo kad je ponudila pomilovanje, što još uvek nema nikakvih vesti od doušnika u Tarabonu, što i dalje ne zna zašto Pedron Nijal vraća Bele plaštove u Amadiciju, a i što se Davramu Bašeru izgubio svaki trag iako sa sobom vodi čitavu vojsku. Svako pismo s njenim pečatom vrcalo je od besa. Ništa od svega toga ne beše zanimljivo osim možda vesti o Belim plaštovima, mada su i s te strane bile bezbedne sve dok su na Rečnoj guji.

Kada se vratiše u svoja tela, Elejna ćutke ustade i vrati disk u kutiju. Ninaeva bez razmišljanja ustade da joj pomogne da skine haljinu. Birgita sačeka da se njih dve uvuku u krevet, pa se uspentra na vrh stepeništa pošto je, kako reče, odlučila da tu spava.

Elejna usmeravanjem ugasi svetiljku. Ležale su izvesno vreme u mraku, kad ona reče: „Palata je izgledala tako... pusta, Ninaeva. Kao da je potpuno prazna.“

Ninaeva nije znala može li ijedno mesto drugačije izgledati u Tel’aran’riodu. „To ti je zbog ter’angreala. I ti si meni izgledala zamagljeno.“

„E, pa, sebi sam izgledala baš kako treba“, odvrati Elejna jetko, a onda zaspaše.

Ninaeva je dobro upamtila Elejnine laktove, ali to joj nije pokvarilo raspoloženje, kao ni devojčino ozlojeđeno mrmljanje da su njoj hladne noge. Uspela je. Možda zaboravljanje na strah nije baš isto što i hrabrost, ali bar se vratila u Svet snova. Možda će jednog dana ponovo naučiti da stisne petlju i bude neustrašiva.

Posle je sve išlo mnogo lakše. Počele su da svake noći zajedno odlaze u Tel'aran’riod i redovno navraćaju u Kulu da vide ima li novosti. Nisu našle ništa zanimljivo, osim naređenja da se u Salidar pošalje glasnik da pozove tamošnje Aes Sedai da se vrate u Kulu. Doduše, taj je poziv – koliko je Ninaeva mogla da zaključi iz onog što je stigla da pročita pre nego što se tekst pretvorio u izveštaj o stavljanju budućih polaznica na probu kako bi se otkrile one s odgovarajućim stavom, šta god to trebalo da znači – pre bio naređenje tim Aes Sedai da se odmah pokore Elaidi i da budu zahvalne što im je to omogućeno. S druge strane, to je bila i potvrda da nisu krenule grlom u jagode. Muka je jedino bila u tome što nikako nisu mogle da pohvataju konce u delićima vesti koje su uspele da napabirče. Ko je taj Davram Bašer i zašto je Elaidi bilo toliko stalo da ga pronađe? Zašto je pod pretnjom oštre kazne zabranila da se pominje ime lažnog Zmaja Mazrima Taima? Zašto su kraljica Tenobija Saldejska i kralj Easar od Šijenara u svojim pismima ljubazno ali odlučno zamerili Beloj kuli što im se meša u državne poslove? Elejnu je sve to nateralo da se seti još jedne Linine izreke: „Ako hoćeš da saznaš dve stvari, počni od jedne.’“ Ninaeva je s tim mogla samo da se složi.