Nebeski oganj

„Kad dođe vreme“, tiho odgovori Moiraina. „Na kraju ću ipak morati da te ostavim. Šta mora biti, mora biti.“ Randu se učinilo da je zadrhtala, ali već sledećeg trena ponovo je uspostavila smirenost i pribranost. „Moraš biti spreman.“ Podsećanje na sopstvene sumnje nije mu prijalo. „Moramo razgovarati o tvojim namerama. Ne možeš još dugo sedeti ovde. Čak i ako Izgubljeni ne smeraju da dođu po tebe, oni su negde napolju i proširuju svoju moć. Ako im sve što leži s druge strane Kičme sveta padne u ruke, ti nećeš imati nikakve vajde od sakupljanja Aijela.“

Rand se zasmeja i osloni se o sto. Samo još jedna smicalica, dakle; možda je mislila da će pod uzbuđenjem vezanim za njen odlazak biti voljniji da je sasluša, ili predusretljiviji u pogledu njenih smernica. Naravno, ona nije mogla neposredno da laže. Jedna od vajne Tri zakletve starala se o tome; ne izgovarati ni reč neistine. Naučio je da ta zakletva dozvoljava poprilično okolišanje. Ostaviće ona njega na miru. Kada bude umro, toliko je bilo sigurno.

„Hoćeš da razgovaramo o mojim namerama“, procedi Rand. Izvukao je lulu kratkog kamiša i kožnu duvankesu iz džepa u kaputu, pa napunio lulu i na tren dotakao saidin da usmeri plamičak iznad duvana. „Zašto? To su samo moje namere.“ Pućkao je dim polako i strpljivo, ne obazirući se na Egvenin užareni pogled.

Lice Aes Sedai nije se menjalo, ali njene krupne tamne oči kao da su plamtele. „Šta si počinio otkad odbijaš moje savete?“ Glas joj je bio hladan kao i lice, ali reči su pucale poput bičeva. „Svuda si za sobom ostavljao smrt, uništenje i rat.“

„Nisam u Tiru“, odgovori on, previše ishitreno. I previše odbrambeno. Nije smeo dozvoliti da izgubi ravnotežu. Počeo je odlučno i namerno da odugovlači s povlačenjem dimova iz lule.

„Nisi“, složila se. „Ne u Tiru. U tom trenu imao si iza sebe čitavo pleme, čitav narod, i šta si učinio? To što si zaveo pravdu u Tiru zaslužuje hvalu. Što si doveo Kairhijen u red i poslao ispomoć gladnima još i više. Da su prilike drugačije, ne bi bilo kraja mojoj hvali za tebe.“ I sama je bila Kairhijenjanka. „Ali ništa od toga ne pomaže da se spremnije suočiš s Tarmon Gai’donom.“ Kakva tvrdoglava žena, toliko ledena prema svemu ostalom, pa čak i rođenoj domovini. Ali zašto i on ne bi bio tako tvrdoglav?

„A šta bi ti da radim? Da lovim Izgubljene, jednog po jednog?“ Opet se primorao da sporije povlači dim; nije mu bilo lako. „Znaš li uopšte gde su? Oh, Samael je u Ilijanu – to se zna – ali ostali? Šta bi se desilo kada bih pošao po Samaela, prateći tvoju želju, i otkrio da ih je tamo dvoje, troje ili četvoro? Ili svih devet?“

„Mogao bi se suočiti s troje, četvoro, pa možda i svih devet preživelih“, ledeno mu je odvratila, „samo da nisi ostavio Kalandor u Tiru. Istina je da bežiš. Istina je da nemaš nikakav plan, nikakav način da se spremiš za Poslednju bitku. Beg te vodi s mesta na mesto, a imaš jedino nadu da će sve biti kako treba. Nadaš se, jer ne znaš šta drugo da činiš. Ako bi prihvatio moje savete, barem bi...“

Prekinuo ju je, oštro zapretivši lulom, ne hajući za pobesnele poglede dveju žena. „Imam ja plan.“ Ako hoće da znaju, znaće, i neka bude spaljen ako mu preinače ijednu reč. „Kao prvo, nameravam da okončam ratove i ubijanje, bilo da sam ih sam započeo ili ne. Ako ljudi moraju ubijati, neka ubijaju Troloke, a ne jedni druge. U Aijelskom ratu, četiri klana su prešla Zmajev zid i dobro se držala više od dve godine. Opljačkali su i spalili Kairhijen, porazivši svaku vojsku koja je poslana na njih. Mogli su osvojiti i Tar Valon, da su samo hteli. Kula ne bi mogla da ih zaustavi, zahvaljujući vašim Trima zakletvama.“ Ne koristiti Moć kao oružje, osim protiv Nakota Senke ili Prijatelja Mraka, ili u odbranu sopstvenog života – tako je zapovedala druga Zakletva, a Aijeli nijednom nisu zapretili samoj Kuli. Sada je bio obuzet gnevom. Beg i nada su sve što ima, je li tako? „To su počinila samo četiri klana. Šta će se dogoditi kada povedem jedanaest klanova preko Kičme sveta?“ Moraće ih biti jedanaest; imao je veoma male izglede da pridobije Šaidoe. „Kada nagodi konačno budu pomislili na ujedinjenje, biće prekasno. Prihvatiće moj mir, ili ću biti sahranjen u Kan Breatu.“ Sa harfe se začuo neskladan trzaj; Natael se nadvi nad instrument, odmahujući glavom. Kroz koji trenutak, poifovo se začuše umirujući zvuci.

„Ni lubenica ne bi veličinom nadmašila tvoju glavu“, promrmlja Egvena, skrštajući ruke ispod grudi. „Niti bi kamen mogao biti tvrdi! Moiraina se samo trudi da ti pomogne. Zašto to ne možeš da shvatiš?“