Nebeski oganj

„Moramo da popričamo o tome kako si ih ubio“, zausti Moiraina, ali on je već trčao iz petnih žila, ne obazirući se na njenu viku – kuda je pošao, zašto...

Niz nebrojene stepenike, kroz mračne hodnike iz kojih su sanjive Device zatečeno izvirivale, probuđene batom čizama. Kroz ulazna vrata, kraj kojih su nespokojno stajali Lan i dve stražarke – ogrnuto plaštom varljivih boja Zaštitnikovo telo delimično se stapalo s tamom.

„Gde je Moiraina?“, povika on, ali Rand projuri bez reči, preskačući po dva stepenika jednim korakom.

Napola zaceljena rana na boku stezala se kao pesnica, ali čim je stigao pred zgradu koju je tražio, svest o bolu ostade samo nejasan trag izvan Praznine. Zdanje je stajalo na samom kraju Ruideana, daleko od trga, na najdaljoj mogućoj tački od logora koji je Moiraina delila s Mudrima a da se još uvek može reći da je unutar grada. Gornji spratovi bili su urušeni u hrpu kamenja koja se prostirala i okolo zgrade, po ispucaloj zemlji i pločniku. Samo su prva dva sprata ostala čitava. Telo mu je imalo potrebu da se zgrči oko izvora svog bola, ali on je odbi i nastavi da trči kao sumanut.

Predvorje, nekada ogromno, s kružnim kamenim balkonom, sada je bilo još veće i više, i gledalo je u otvoreno noćno nebo. Podbeše zasut izlomljenim kamenjem. U senkama ispod balkona tri Psomraka, propeta na stražnje noge, grebala su i grizla bronzom okovana vrata koja su jedva trpela njihov napad. Osećao se gust miris nagorelog sumpora.

Setivši se posledica malopređašnjeg događaja, Rand odskoči pre nego što je usmerio; snop tečne bele vatre uništio je Nakot Senke ne okrznuvši vrata. Ovoga puta trudio se da umanji snop, kako ne bi uništio ništa osim Psomraka, ali se u zidu na daljem kraju dvorane ipak ukazala mračna rupa. Nije sasvim probila zid, pomislio je – nije jasno video pri mesečini – ali shvatio je da se ovim oružjem mora vešto upravljati.

Bronzani okovi na vratima počupani su i iskidani kao da su Psomraci zaista imali čelične zube i kandže; kroz nekoliko malih rupa prodirala je svetlost svetiljki. Na pločanom podu videlo se iznenađujuće malo otisaka šapa. Otpustio je saidin, pa pokuca na vrata pazeći da mu iskidani metal ne iseče ruke. Bol u boku najednom postade veoma stvaran i jasan; duboko je udahnuo i potrudio se da ga suzbije. „Mete? Ja sam, Rand! Otvori, Mete!“

Trenutak potom vrata se odškrinuše, propuštajući više svetlosti; Met sumnjičavo proviri, pa otvori vrata malo šire. Naslanjao se na njih kao da je pretrčao deset milja noseći vreću kamenja. Izuzev srebrnog medaljona u obliku lisičje glave s drevnim simbolom Aes Sedai umesto oka, bio je nag. Randa je čudilo što Met već nije prodao ogrlicu, s obzirom na osećanja koja je gajio prema Aes Sedai. U sobi se jedna visoka zlatokosa žena mirno umotavala u pokrivač. Sudeći po kopljima i štitu pod njenim nogama, bila je Devica.

Rand žurno skrenu pogled i pročisti grlo. „Samo sam hteo da proverim jesi li dobro.“

„Dobro smo.“ Met je s nelagodom razgledao predvorje. „Sada smo dobro. Jesi li ga ubio, ili šta već? Neću da znam šta je to bilo, samo ako ga više nema. Ponekad je krvavo teško biti tvoj prijatelj.“

Ne samo prijatelj. Još jedan ta’veren, možda ključan za pobedu u Tarmon Gai’donu; ko god da je imao razloga za napad na Randa, imao je i za Meta. Ali Met se neprestano trudio da porekne i jedno i drugo. „Nema ih više, Mete. Bili su to Psomraci – ovde ih je bilo tri.“

„Rekoh ti da neću da znam“, progunđa Met. „Sad još i Psomraci. Ne mogu reći da se kraj tebe uvek ne dešava nešto novo. Prosto, da čoveku nikada ne bude dosadno – sve do smrtnog časa. A da nisam ustao da popijem gutljaj vina baš u onom trenu kada su vrata počela da se otvaraju...“ Zadrhtao je, pa ućuta. Počešao se po ugruvanom mestu na desnoj ruci, razgledajući iskidanu metalnu oplatu. „Čudno je kako mašta radi u takvim trenucima. Dok sam se upinjao da zadržim vrata, već sam zamišljao kako ih jedna krvava zubata glavurda progriza. Melindrino koplje je nije ni očešalo.“

Moiraina se ovoga puta pojavila upadljivije – dotrčala je, podignute suknje, zadihana i zajapurena, a za petama joj je bio i Lan, s mačem u ruci i pretečom olujom na licu. Niz ulicu su pristizale i stotine Far Dareis Mai. Neke Device na sebi nisu imale ništa osim donjeg rublja, ali sve su držale spremna koplja, a lica su umotale crnim velovima – šoufe su skrivale sve osim očiju – pripravne da ubiju. Barem je bilo vidljivo da je Moiraini i Lanu laknulo što ga vide gde mirno razgovara s Metom, mada se isto tako činilo i da mu je Aes Sedai spremila dve-tri teže reči. Velovi nisu otkrivali raspoloženje Aijelki.

Met glasno jauknu i jurnu natrag u sobu. Žurno je navlačio pantalone, ali usporilo ga je to što je u isto vreme pokušavao da ih navuče i da češe ruku. Zlatokosa Devica ga je posmatrala sa širokim osmehom koji je pretio da preraste u smeh.

„Šta ti je s rukom?“, upita ga Rand.