Nebeski oganj

„Nema tu šta da se objašnjava“, bezizražajno odvrati Aijelka.

„Jasno mi je da ne razumem đi’e’toh...“ zausti Egvena, ali Avijenda se zasmeja.

„Kažeš da ga ne razumeš, Aes Sedai, pa ipak pokazuješ da živiš poštujući ga.“ Egvena je žalila što se i dalje drži te laži pred njom – uložila je silan napor da ubedi Avijendu da je zove jednostavno Egvena, a Aijelka se ipak još nije odvikla – ali ako je želela da joj neko poveruje, morala se svima tako predstaviti. „Ti si Aes Sedai, dovoljno snažna u Moći da nadvladaš Amis i Melainu zajedno“, nastavi Avijenda, „ali obećala si da ćeš ih poštovati, te ribaš posuđe i trčiš kad god ti narede. Možda ne razumeš đi’e’toh, ali slediš njegovu stazu.“

Naravno, to nije bilo ni približno isto. Škrgutala je zubima i radila kako joj se kaže jer je to bio jedini način da nauči da šeta kroz snove – a želela je da uči, da nauči sve, više nego išta drugo. I sama pomisao da bi mogla živeti pod tim glupim đi’e’tohom bila joj je besmislena. Jednostavno je činila ono što mora, i samo ako mora. Vraćale su se na mesto s koga su krenule. Čim joj je stopalo dodirnulo tu tačku, Egvena reče: „Ovo je jedan“, pa nastavi da trči kroz tamu, sama sa Avijendom, iako je mogla da se vrati u svoj šator a da niko ne sazna. Avijenda je ne bi odala, ali Egveni ni na pamet nije padalo da prekine pre pedesetog kruga.

6

Dveri

Rand se probudio u potpunoj tami, i ležao je pod pokrivačem pokušavajući da se seti šta ga je to probudilo. Postojao je neki povod. Nije to bio san; sanjao je kako uči Avijendu da pliva u jezercetu u Vodenoj šumi, daleko u svom zavičaju, u Dvema Rekama. Nešto drugo. Tada je to ponovo osetio, kao tračak trulog izopačenja na povetarcu. Dopiralo je ispod vrata. Zapravo, to i nije bio miris, već nečije prisustvo s druge strane – samo što su mu čula tako govorila. Trulež, poput strvine koja danima leži u ustajaloj vodi. Ponovo je počelo da čili, ali ovoga puta nije nestalo.

Zbacio je ćebad i ustao, pa se obavi saidinom. Unutar Praznine, zasićen Moći, osetio je kako mu telo podrhtava, ali hladnoća je već bila daleka. Oprezno je otvorio vrata i istupio. Lučni prozori sa obe strane hodnika propuštali su slapove mesečine. Nakon mrklog mraka sobe, učinilo mu se kao da je svanuo dan. Ništa se nije pomeralo, ali osećao je... nešto... kako se približava. Nešto opako. Nešto nalik izopačenju na Moći koje je urlalo u njemu.

Jedna ruka mu posegnu u džep kaputa, da ugrabi malenu izrezbarenu figuru okruglastog čoveka s mačem preko kolena. Bio je to angreal uz čiju je pomoć mogao da usmerava više nego što bi inače bilo bezbedno. Ipak, mislio je da to neće biti potrebno. Ko god da je stajao iza ovog nasrtaja na njega, nije bio svestan s kim se ovog puta upliće. Nije trebalo da dopuste da se probudi.

U jednom trenutku je zastao. Bio je spreman da se bori protiv bilo čega što ga je moglo čekati, ali činilo mu se da se to još uvek nalazi ispod njega, tamo gde Device neometano spavaju, sudeći po tišini. Uz malo sreće, ako ne bude morao da se sjuri dole i zapodene bitku među svima njima, neće ih ni uznemiriti. Ako bi ih probudio, sigurno ne bi ostale po strani. Lan je govorio kako je najpovoljnije, ako je ikako moguće, odabrati mesto za bitku i spremno dočekati neprijatelja.

Nasmešio se, pa zatrupka čizmama uz najbliže kružno stepenište, penjući se još više, sve dok nije stigao do najvišeg sprata. Najviši nivo zgrade činila je ogromna odaja s blago zasvođenom tavanicom, puna raštrkanih, spiralno isklesanih stubova. Otvoreni lučni prozori sa svih strana poplavili su svaki ugao prostorije mesečinom. Prašina i pesak na podu još su pokazivali poluvidljive tragove stopa od njegove prethodne i jedine posete ovom mestu – i nijedne druge. Nije moglo biti bolje.

Krupnim koracima prešao je u središte sobe, u centar mozaičkog, drevnog simbola Aes Sedai širokog deset stopa. Prikladno mesto. „Pod ovim znamenjem, osvajač će biti.“ Tako su proročanstva Ruideana govorila o njemu. Stopala mu behu razdeljena krivudavom linijom – jedna noga stajala je na crnoj suzi koju sada nazivaju Zmajevim očnjakom, oličenjem zla, a druga na beloj polovini, nazvanoj Plamenom Tar Valona – što je za neke ljude bio zaštitni znak same Svetlosti. Pravo mesto za borbu između Svetlosti i tame. Trulež je stupala sve bliže, a osećao se i miris nagorelog sumpora. Najednom, prilike se pokrenuše, kao da su iznikle iz senki stepeništa, iz mraka do kog mesečina nije dopirala. Dobile su obličja tri crna psa, crnja od same noći i ogromna, poput omanjih konja. Obazrivo su kružili oko njega, streljajući ga srebrnim pogledima. Prepun Moći, Rand je čuo kako im srca kucaju poput ogromnih bubnjeva; međutim, disanje im nije čuo. Možda i nisu disali.