Nebeski oganj

Poslala je Toma s džepom punim srebrnjaka i jasnim naređenjem da kupi voće i zeleno povrće. Muškarci bi, ako im se ne kaže drugačije, odmah nakupovali mesa i pasulja. Namršteno je gledala Toma kako šepajući vodi konja ka drumu. Moiraina je rekla da je to stara povreda i da tu sada nema pomoći. To ju je grizlo koliko i činjenica da on šepa. Nema pomoći.

Otišla je iz Dve Reke kako bi štitila onaj mladi svet iz svog sela koji je usred noći ugrabila jedna Aes Sedai. U Kulu je otišla još u nadi da im može nekako pomoći, ali i da bi pozvala Moirainu na odgovornost zbog onog što je učinila. Svet se umnogome izmenio od tada. A možda to ona sada gleda svet drugim očima? Ne, nisam se ja promenila. Ja sam ista. Promenilo se sve ostalo.

Sada joj je jedva još uspevalo i sebe da zaštiti. Rand je to što jeste i nema mu povratka, Egvena žudno ide svojim putem, ne dopuštajući nikome i ničemu da je spreči u tome, pa makar taj put vodio pravo u provaliju, a Met sanja jedino o ženama, pijančenju i kocki. Grozila se sebe same kad bi se ponekad uhvatila kako saoseća s Moirainom. Makar se Perin vratio kući, ili je bar tako čula od Egvene, kojoj je to rekao Rand. Možda je Perin na sigurnom.

Lov na Crni ađah bio je nešto ispravno i dobro, i ispunjavao ju je zadovoljstvom, ali i strahom, mada je to pokušavala da prikrije, pošto je ona sad stasala žena, a ne devojčica koja se krije iza majčine kecelje. Ipak, nije to bio glavni razlog što je uporno udarala glavom o zid pokušavajući da nauči kako da koristi Moć, iako uglavnom nije mogla da usmerava ništa bolje od Toma. Taj razlog bio je dar Lečenja. Kao Mudrosti u Emondovom Polju bilo joj je zadovoljstvo da prikloni Ženski krug svom načinu razmišljanja, tim pre što su neke njegove pripadnice imale dovoljno godina da joj budu majke. Tek koju godinu starija od Elejne, bila je najmlađa Mudrost u Dve Reke. Još joj je draže bilo kad bi naterala članove Seoskog saveta, onako tvrdoglave kakvi su bili, da postupe valjano. Međutim, najdraže joj je bilo što bi uvek iznašla dobru mešavinu bilja da izleči svaku boljku. Lečiti pomoću Jedne moći... Uspevala je, iako pomalo nespretno, da izleči ono što biljem nikad ne bi mogla. Toliko se tome radovala da joj se plakalo od sreće. Nameravala je da jednog dana Izleći Toma tako da može da zaigra. Jednog će dana Izlečiti čak i onu ranu u Randovom boku. Sigurno nema toga što žena koja ima Moć ne može da isceli ako je dovoljno odlučna.

Kad je odlepila pogled od Toma, videla je da je Elejna napunila vodom vedricu koja je obično visila ispod kola i klekla da se umije, prebacivši ubrus preko ramena da ne iskvasi haljinu. I sama je bila naumila da to učini. Po takvoj vrućini prijaće joj umivanje hladnom vodom iz potoka. Smučilo joj se što su najčešće na raspolaganju imali samo ono što stane u burad, a i to je bilo potrebnije za piće i kuvanje nego za umivanje.

Džuilin je sedeo naslonjen na kolski točak, a svoj kao palac debeo štap beše položio kraj sebe. Iako mu je glava bila zabačena tako da mu je ona smešna kapa pokrivala oči, Ninaeva se ne bi smela opkladiti da čak i muškarci mogu da spavaju u to doba dana. Ima stvari koje on i Tom ne znaju i neka tako i ostane.

Debeli prekrivač od suvog lišća zapucketao je kad je sela kraj Elejne. „Misliš li da je Tančiko zaista pao?“ Devojka je nastavila ćutke da trlja lice nasapunjanim ubrusom. Ninaeva pokuša ponovo. „Mislim da smo mi one Aes Sedai koje je Beli plašt pominjao.“

„Možda.“ Elejnin glas beše smiren, kao da izdaje zapovest s prestola. Oči joj behu poput plavog leda. Nije gledala Ninaevu. „A možda se priča o onom što smo uradile izmešala s drugim glasinama. Vrlo je lako moguće da Tarabon ima novog kralja i novog panarha.“

Ninaeva je s mukom obuzdavala bes, a rukama je čvrsto stisla kolena ne bi li ih zadržala podalje od kike. Želiš da se zbližiš s njom. Pazi šta pričaš. „Amatera jeste bila naporna, ali ipak joj ne želim zlo. A ti?“

„Lepa je to žena“, javi se Džuilin. „Naročito u onim tarabonskim haljinama. A i osmeh joj je lep. Rekao bih da je...“ Kad je primetio kako ga gledaju, brzo je natukao kapu natrag na oči i nastavio da se pravi da spava. Ninaeva se samo zgledala s Elejnom i odmah je znala da su isto pomislile. Muškarci.

„Šta god da se dogodilo s Amaterom, Ninaeva, to je sad iza nas.“ Elejna je sad već zvučala prirodnije. Prestala je da trlja lice. „Daleko joj lepa kuća. Mnogo mi je važnije da iza nas nije Crni ađah. Da nas ne prate.“

Džuilin se promeškolji od nelagode, ali ne podiže glavu. Još ga je onespokojavala činjenica da Crne Aes Sedai nisu samo priča već sušta stvarnost.