Oluja na obzorju

„Nijedna od vas nije smela da joj se suprotstavi", prosikta Egvena. „Vi se usuđujete da sebe nazivate Dvoranom Kule? Vi koje ste bile zastrašene? Vi koje ste bile suviše uplašene da učinite ono što je bilo nužno? Vi koje ste bile suviše zauzete sopstvenim zavadama i spletkama da biste videle šta je nužno?“

Egvena spusti pogled na Silvijanu. „Samo je jedna žena u ovoj prostoriji bila voljna da se bori za ono što je znala da je ispravno. Samo se jedna žena usudila da prkosi Elaidi i prihvatila je cenu za to. A vi ste mislile da sam dovela tu ženu ovamo kako bih joj se svetila? Zar ste zaista toliko zaslepljene da mislite kako bih kaznila jedinu u čitavoj Kuli koja je u poslednjih nekoliko meseci uradila nešto pristojno?"

Sada su sve poniknule. Čak ni Serin nije smela da je gleda u oči.

Silvijana diže glavu i pogleda je.

„Silvijana, vršila si svoju dužnost", kaza joj Egvena. „I to dobro. Ustani."

Žena ustade. Delovala je iznureno, oči su joj bile otekle zbog nespavanja, a Egveni se činilo da joj je teško da stoji. Da li se u pometnji poslednjih nekoliko dana neko setio da joj donese hranu i vodu?

„Silvijana", reče Egvena, „nova Amirlin je uzdignuta. A sramota me je što moram da kažem da je to učinjeno u potaji sličnoj onoj kada je uzdignuta Elaida. Od sedam ađaha samo je pet predstavljeno. Znam da bi me Plave podržale da su ovde, ali Crvenima nije ni pružena prilika da dignu svoj glas u negodovanju ili odobravanju."

„Ima dobrih razloga za to, majko", odgovori Silvijana.

„To možda jeste istina", kaza Egvena, „ali to znači da je gotovo sigurno da će moja vladavina biti obeležena napetošću između mene i Crvenog. One će to smatrati zlovoljom, bez obzira na to što ta zlovolja ne postoji, a ja ću ostati bez snage stotina žena. Žena koje će biti preko potrebne."

„Ja... ne vidim izlaz iz toga, majko", iskreno joj reče Silvijana.

„Ja vidim", kaza joj Egvena. „Silvijana Breon, ja bih da ti budeš moja Čuvarka hronika. Neka niko ne kaže da sam odbacila Crveni ađah."

Silvijana iznenađeno trepnu. Nekoliko Predstavnica oštro uzdahnu od iznenađenja, mada Egvena nije uočila koje su to bile.

Gledala je Silvijanu pravo u oči. Pre svega kratkog vremena, ta žena je presamićivala Egvenu preko stola i tukla ju je na Elaidinu zapovest. Ali Silvijana je sada kleknula; to je učinila bez naređenja. Prihvatila je da je Dvorana saglasna da uzdigne Egvenu. Ali prihvata li i nju?

Egvenina ponuda staviće je na težak i opasan put. Crvene bi mogle to doživeti kao izdaju. Šta li će Silvijana odgovoriti? Egvena je u sebi blagosiljala onu varkicu koja sprečava znojenje, inače bi joj se graške slivale niz lice - znala je to.

„Majko, počastvovana sam“, reče Silvijana i opet kleknu. „Zaista počastovana."

Egvena ispusti uzdah olakšanja. Njen zadatak ujedinjavanja razbijenih ađaha biće težak - ali bio bi skoro nemoguć da je Crvene vide kao svog neprijatelja. Sa Silvijanom uza se, imaće izaslanika Crvenima, koji neće biti odbijen. Bar se nada.

„Kćeri, ovo će biti teška vremena za Crveni ađah“, reče Egvena. „Njihova priroda uvek je bila da zarobljavaju muškarce koji mogu da usmeravaju, ali izveštaji tvrde da je saidin očišćen."

„Uvek će biti odmetnika koji mogu da usmeravaju, majko", reče Silvijana. „A muškarcima se ne može verovati."

Jednoga dana ćemo morati da prevaziđemo tu poslednju izjavu,

pomislila je Egvena. Ali za sada je dovoljno istinita da je ostavim na miru. „Nisam rekla da će vaša svrha nestati, već da će se samo promeniti. Vidim velike stvari za Crveni ađah u budućnosti - širenje cilja, obnovu dužnosti. Drago mi je da si ti uz mene da mi pomogneš da ih vodim."

Egvena pogleda Predstavnice koje su zgranute i neme gledale šta se dešava. „Svima bih vam odredila pokoru", obrati im se Egvena, „samo da ne znam sa sigurnošću da su makar neke od vas delale iza kulisa kako bi sprečile rušenje Bele kule. Niste radile dovoljno, ali jeste radile nešto. Sem toga, mislim da je pokora koju zahtevamo od sebe besmislena. Šta je telesni bol za Aes Sedai?"

Egvena duboko uzdahnu. „A ni ja nisam potpuno nevina. Delim vašu sramotu, jer su se ove nedaće odigrale u vreme moje vlasti. Stala sam na stranu pobunjenica i dopustila da me uzdignu zato što je to bio jedini izbor. Ali svejedno sam kriva zbog tog izbora.

Predstavnice, nosite breme svoje sramote - ali nosite ga odlučno. Ne dozvolite mu da vas slomi. Vreme zaceljenja je otpočelo i više nema svrhe da upiremo prste jedne u druge i određujemo krivicu. Izneverile ste - ali vi ste sve što imamo. Mi smo sve što svet ima."

Žene počeše da dižu glave.

„Hajde", reče Egvena, koračajući preko prostorije. Silvijana smesta glatko stade pored nje. „Hajde da pozdravimo pobunjenice."