Oluja na obzorju

Ona pogleda Aes Sedai na trgu. Ako im to što ih je naterala da se razvrstaju u redove - što ih je naterala da čekaju da čuju kakva je njena volja - nije stavilo do znanja kakav je njen stav, možda će to učiniti njene reči. „Niste došle ovamo ovenčane slavom", kaza im Egvena. „Niste došle ovamo ovenčane pobedom. Jer nema pobede, niti može da je bude, kada se sestra bori protiv sestre i kada Zaštitnik umire od ruke drugog Zaštitnika." Ona primeti da Sijuan stoji u prednjim redovima i preko sve te udaljenosti pogleda je pravo u oči. I Leana je bila tu, raščupana od dugog zatočeništva, ali potpuno uspravna.

„Obe strane su grešile", kaza Egvena. „I sve ćemo morati naporno da radimo kako bismo popravile ono što smo učinile. Kovači kažu da mač nikada ne može da se popravi nakon slamanja. Mora se u potpunosti nanovo iskovati, da se metal istopi, pa da se opet oblikuje i obradi.

Narednih nekoliko meseci biće naše prekivanje. Bile smo skršene, pa skoro iščupane iz korena. Poslednja bitka se bliži, a ja nameravam da mi opet budemo snažno iskovan mač, čitav i ceo pre nego što ona nastupi! Zahtevaću neke stvari od vas. Biće teške. Ti će vas zahtevi iskušati do vaših krajnjih granica, toliko da ćete misliti da više ne možete da podnesete. Popuniću ove spaljene rupe! Moraće se doći do nekih dogovora, jer sada ima previše Predstavnica u Dvorani, a da ne pominjem to što sad ima pet poglavarki ađaha više nego što bi trebalo. Neke od vas moraće da odstupe s položaja i da se ponizno poklone onima koje ne vole.

Ova vremena će vas staviti na iskušenje! Nateraću vas da sarađujete sa onima koje su vam do pre svega nekoliko sati bile neprijateljice. Koračaćete rame uz rame sa onima koje su vas odbacile, povredile ili mrzele.

Ali mi smo jače od naših slabosti. Bela kula stoji i mi ćemo stajati uz nju! Bićemo nanovo celovite. Bićemo skup o kojem će se priče ispredati! Kada završim s vama, neće biti zabeleženo da je Bela kula bila slaba. Naše podele biće zaboravljene zbog naših pobeda. Nas će se sećati ne kao Bele kule koja se okrenula sama protiv sebe, već kao Bele kule koja se snažno suprotstavila Senci. Ovi dani biće legendarni!“

Prolomi se klicanje - mahom od polaznica i vojnika, pošto su Aes Sedai suviše suzdržane za takvo ponašanje. Obično. Neke mlađe ipak zaklicaše, ponete trenutkom. Srećom, to klicanje se čulo sa obe strane. Egvena ih na trenutak pusti da viču, a onda diže ruke da ih stiša.

„Neka se pronese glas po celoj zemlji!“, viknu. „Neka se to priča, prepričava i upamti. Bela kula je zdrava i čitava. I niko - ni čovek, ni žena, ni stvorenje Senke - neće nas videti opet podeljene!"

Klicanje koje se ovoga puta prolomilo bilo je bezmalo zaglušujuće - a za divno čudo, ovoga puta se klicanju pridružilo još više Aes Sedai. Egvena spusti ruke.

Nadala se da će joj i dalje klicati u predstojećim mesecima. Posla ima mnogo.

47

Onaj kog je izgubio

Rand se nije smesta vratio u svoje odaje. Nakon neuspelog sastanka s Krajišnicima, osećao se pomalo neuravnoteženo. Ne zbog njihovog pokušaja da ga na prevaru uvuku u Far Mading - to je bilo izluđujuće, ali ne neočekivano. Ljudi uvek pokušavaju da vladaju njime i da njime upravljaju u skladu sa svojim potrebama. Krajišnici nisu ništa drugačiji.

Ne, uznemiruje ga nešto drugo, nešto što ne može u potpunosti da odredi. I zato ljutito korača kroz Kamen Tira, dok ga dve aijelske Device prate, što plaši sluge i uznemiruje Branioce.

Hodnici su se preplitali i skretali. Zidovi - tamo gde nisu bili ukrašeni tapiserijama - bili su boje mokrog peska, ali daleko čvršći od svakog kamena poznatog Randu, strani i čudni; svaki glatki hvat bio je podsetnik da to mesto nije prirodno. Rand se isto tako osećao. Ljudskog je oblika. Zaista, ponašanje mu je ljudsko i prošlost mu je ljudska. Ali on je stvor kog nijedan čovek - čak ni on - ne može da razume. Prilika iz legendi, stvorenje Jedne moći, neprirodno kao ter’angreal ili parče kuendilara. Oblače ga kao kralja, baš kako te hodnike ukrašavaju tapiserijama na kojima su prikazane čuvene tairenske vojskovođe. Ti ukrasi su namenjeni ulepšavanju, ali takođe su namenjeni skrivanju. Delovi nagih zidova samo naglašavaju koliko je to mesto strano. Zahvaljujući tepisima i tapiserijama, deluje... ljudskije. Baš kao što im je to što su Randu dali krunu i lep kaput omogućilo da ga prihvate. Kraljevi bi i trebalo da su malo drugačiji. Nema veze što je njegova priroda tuđinska, skrivena pod tom krunom. Nema veze što je u njemu srce odavno mrtvog čoveka, što su mu pleća stvorena da nose breme proročanstva, duša smrvljena potrebama, željama i nadama miliona ljudi.

Dve ruke. Jedna da uništava, druga da spasava. Koju je izgubio?