Oluja na obzorju

Bitka protiv Seanšana nije bila naš prvi neuspeh, prošaptao mu je Lijus Terin. Ne, naš prvi neuspeh odigrao se ovde. U ovom hodniku.

Iznureno je sledio bitku protiv Troloka i Mirdraala. Bok mu je buktao od bola. Kamen je i dalje odzvanjao od krika ranjenika. Osećao se kao da može sve da učini. Sve.

Stajao je nad lešom jedne devojčice. Deteta. Kalandor mu je blistao u ruci. Telo se iznenada trznulo.

Moiraina ga je zaustavila. Kazala mu je da on ne može da oživi mrtve.

Kako samo želim da je ona i dalje tu, pomislio je Rand. Ona ga je često izluđivala, ali je zato ona - više nego bilo ko drugi - shvatala šta se od njega očekuje. Čak i kada je bio besan na nju, uticala je da se on oseća spremnije to uradi.

Okrenuo se. Moiraina je bila u pravu. Ne može da oživi mrtve - ali je veoma dobar u usmrćivanju onih koji su živi. „Okupite svoje sestre po koplju”, doviknu Rand, osvrćući se prema svojim aijelskim stražarkama. „Idemo u bitku.“

„Sada?“, upita jedna od njih. „Pala je noć!“

Zar sam toliko dugo šetao?, iznenađeno pomisli Rand. „Da“, kaza. „Mrak nije bitan; stvoriću dovoljno svetlosti." Dodirnu pristupni ključ, istovremeno osećajući uzbuđenje i užas. Jednom je saterao Seanšane u more. Učiniće to opet. Sam.

Da, suzbiće ih - barem one koji ostanu u životu.

„Odlazite!", viknu na Device. One ga ostaviše i potrčaše niz hodnik. Šta se desilo s njegovim obuzdavanjem? Led se u poslednje vreme baš istanjio.

Vratio se do stepeništa i popeo nekoliko spratova prema svojim odajama. Seanšani će spoznati njegovu srdžbu. Usuđuju se da izazivaju Ponovorođenog Zmaja? Ponudio im je mir, a oni su mu se nasmejali u lice?

On širom otvori vrata svojih odaja, oštrim pokretom ruke ućutkavši poletne Branioce koji su ispred stražarili. Nije bio raspoložen da sluša njihovo trtljanje.

Ulete unutra i razljuti se kada vide da su stražari već nekoga propustili. Jedna nepoznata prilika stajala je leđima okrenuta Randu, gledajući kroz otvorena balkonska vrata. „Šta...“, poče Rand.

Čovek se okrenu. To nije bio stranac. Uopšte nije stranac.

Bio je to Tam. Njegov otac.

Rand se zatetura. Je li to nekakva prikaza? Nekakva izvitoperena varka Mračnoga? Ali ne, to je Tam. Njegove blage oči se smesta prepoznaju. Mada za glavu niži od Randa, Tam je oduvek delovao stvarnije od sveta oko sebe. Njegova široka prsa i stamene noge nije bilo moguće pomeriti, ali ne zbog toga što je on snažan - Rand se u svojim putovanjima susretao s mnogim snažnijim. Ali snaga je prolazna. Tam je stvaran. Izvestan i pouzdan. I pogled na njega dovoljan je da ga uteši.

Ali uteha se sukobljavala sa onim što je Rand postao. Njegovi svetovi se sretoše - onaj ko je bio i onaj ko je postao - kao mlaz vode na usijanom kamenu. Jedno se smrska, a drugo pretvori u paru.

Tam je kolebljivo stajao u balkonskim vratima, obasjan dvema treperavim podnim svetiljkama. Rand je razumeo Tamovo kolebanje. Njih dvojica nisu otac i sin po krvi. Randov rođeni otac bio je Džanduin, plemenski poglavar Taardad Aijela. Tam je bio samo čovek koji je pronašao Randa na padinama Zmajeve planine.

Samo čovek koji ga je odgajio. Samo čovek koji ga je naučio svemu što zna. Samo čovek kog je Rand voleo i poštovao - i uvek će ga voleti i poštovati, bez obzira na njihovu krvnu vezu.

„Rande.“ Tam je zvučao kao da mu je neprijatno.

„Molim te“, zabezeknuto mu reče Rand. „Molim te, sedi.“

Tam klimnu. Zatvori vrata balkona, pa pođe napred i sede u jednu stolicu. I Rand sede. Gledali su jedan drugoga preko sobe. Kameni zidovi behu ogoljeni; Rand je više voleo da ne budu ukrašeni tapiserijama ili slikama. Tepih je bio žuto- crven i toliko veliki da je sezao do sva četiri zida.

Soba je delovala previše savršeno. Vaza puna sveže ubranog cveća bila je tačno tamo gde bi trebalo da bude. Stolice u središtu prostorije bile su previše pravilno postavljene. Ta prostorija ne izgleda kao da se u njoj živi. Baš kao mnoga druga mesta u kojima je boravio, to nije bio dom. On zapravo nije znao za dom otkad je napustio Dve Reke.

Tam sede u jednu stolicu, a Rand u drugu. Rand shvati da mu je pristupni ključ i dalje u ruci, pa ga spusti na tepih ispred sebe, izatkan tako da mu šara bude u obliku sunca. Tam na tren baci pogled na Randov patrljak, ali ništa ne reče. Stisnu ruke, verovatno priželjkujući da može da radi na nečemu. Tam se, dok priča o neprijatnim stvarima, uvek prijatnije osećao ako radi nešto rukama, bez obzira je li to provera remenja na amu ih šišanje ovaca.

Svetlosti, pomisli Rand, osećajući iznenadni poriv da zagrli Tama. Sećanja mu pokuljaše u glavu. Tam kako donosi rakiju u gostionicu za Bel Tin. Tamovo uživanje u luli. Njegovo strpljenje i blagost. Njegov neočekivani mač sa oznakom čaplje. Poznajem ga tako dobro - ali u poslednje vreme gotovo da nisam ni pomislio na njega.