Oluja na obzorju

Osećao se šuplje. Bilo je to kao... kao onda kada mu je otac obećao nešto posebno kao poklon za Zimsku noć. Perin je mesecima željno čekao, radeći poslove koji su mu određeni kako bi zaslužio taj neznani poklon. Kada je naposletku dobio malog drvenog konja, bio je tog trena veoma uzbuđen. Ali već sutradan ga je obuzela iznenađujuća potištenost. Ne zbog dara, već zbog toga što više nije imao čemu da stremi. Uzbuđenje je nestalo i tek je tada shvatio koliko mu je iščekivanje bilo dragocenije nego poklon.

Ubrzo nakon toga, počeo je da odlazi u kovačnicu gazda Luhana i na kraju je postao njegov šegrt.

Drago mu je što mu se Faila vratila. Raduje se. Ali šta sada njega čeka? Oni plameni ljudi u njemu vide svog vođu. Čak neki od njih na njega gledaju kao na svog kralja! On to nije tražio. Terao ih je da sklanjaju barjake kada bi ih podigli, sve dok ga Faila nije ubedila da će mu to što ih koristi doneti prednost. I dalje ne veruje da je Vučjem barjaku mesto tu, da se bezobrazno vijori nad njegovim logorom.

Ali može li da ga skine? Ljudi ga zaista poštuju. Svakog puta kada prolaze pored njega, on oseća ponos u njihovom mirisu. Ne može da ih odbije. Randu će biti potrebna njihova pomoć - biće mu potrebna pomoć svih koji mogu da mu pomognu - u Poslednjoj bici.

Poslednja bitka. Može li čovek kakav je on, čovek koji ne želi da bude na vlasti, da predvodi vojnike u najhitnijem tranutku njihovih života?

Boje se uskomešaše i prikazaše mu Randa kako sedi u, izgleda, kamenoj tairenskoj kući. Perinov stari prijatelj bio je natmuren, kao da ga muče teške misli. Rand je čak i tako sedeći delovao kraljevski. On jeste onakav kakav bi kralj trebalo da bude, u onom skupocenom crvenom kaputu i s plemenitim držanjem. Perin je samo kovač.

On uzdahnu i odmahnu glavom da odagna tu sliku. Mora da potraži Randa. Oseća kako ga Rand vuče ka sebi.

Potreban je Randu. Sada mora da se usredsredi na to.

10

Poslednji ostaci duvana

Rodel Ituralde je tiho pućkao svoju lulu, a dim se iz nje dizao vijugavo kao zmija. Pipci od dima kovitlali su se sami oko sebe i taložili ispod tavanice iznad njega, a onda promicali kroz pukotine u krovu straćare. Daske od kojih su zidovi bili načinjeni iskrivile su se od starosti, tako da Je kroz procepe moglo da se vidi napolje, a sivo drvo bilo je ispucalo i puno Iverja. U uglu je bio zapaljen gorionik, a vetar je zviždao kroz pukotine u zidovima. Ituralde je donekle bio zabrinut da će vetar srušiti čitavu straćaru.

Sedeo je na jednoj stoličici, a na stolu ispred njega bilo je rašireno nekoliko karata. U jednom uglu stola njegova kesa s duvanom stajala je preko izgužvanog lista hartije kako ga vetar ne bi odneo. Četvrtasti listić bio je izgužvan i ispresavijan od toga što ga je stalno nosio u unutrašnjem džepu kaputa.

„Pa?“, upita Radžabi. Debelog vrata i odlučne naravi, bio je smeđih očiju, širokog nosa i isturene brade. Sada je potpuno oćelavio, tako da je pomalo podsećao na veliku stenu. A imao je običaj i da se ponaša kao stena. Potrebno je mnogo truda da se on zakotrlja, ali kada se jednom zakotrlja - krvavo je teško zaustaviti ga. On se među prvima priključio Ituraldeu, uprkos tome što je samo nešto malo pre toga bio spreman da se pobuni protiv kralja.

Prošlo je skoro dve nedelje od Ituraldeove pobede kod Darlune. Previše je iskoračio kako bi postigao tu pobedu. Možda zaista previše. Ah, Alsalame,

pomislio je. Nadam se da je sve ovo nešto vredelo, stari prijatelju. Nadam se da nisi jednostavno poludeo. Radžabi možda jeste stena, ali Seanšani su lavina - a mi smo ih privukli da nam padnu na glavu.

„Šta sad?“, pripita ga Radžabi.

„Čekamo", odgovori Ituralde. Svetlosti, što on mrzi čekanje. „A onda ćemo se boriti. Ili možda opet bežati. Još nisam odlučio."

„Tarabonci..."

„Neće doći", prekide ga Ituralde.

„Obećali su!“

„Jesu." Ituralde je lično otišao pred njih, održao im je govor i zamolio ih da se samo još jednom bore protiv Seanšana. Klicali su i urlali, ali nisu požurili da mu se pridruže. Oni će odugovlačiti. Već ih je pet-šest puta naveo da se bore „samo još jednom", ali oni uviđaju kuda taj rat vodi i više ne može da se osloni na njih. Ako je uopšte i mogao.

„Krvave kukavice", promrlja Radžabi. „Onda neka ih Svetlost spali! Učinićemo to sami. I ranije nam je polazilo za rukom."

Ituralde zamišljeno duboko povuče dim iz lule. Rešio je da napokon iskoristi duvan iz Dve Reke. To što mu je sada u luli poslednji su ostaci njegove zalihe; već mesecima čuva taj duvan. Dobar ukus. Najbolji koji postoji.

Opet se zagleda u svoje karte i ispruži onu manju pred sebe. Koristile bi mu bolje karte - to je sigurno. „Ovaj novi seanšanski vojskovođa", reče Ituralde, „okuplja preko tri stotine ljudi sa dobrih dve stotine damana."