Tornjevi ponoći

Uzdahnuvši, Met diže ruku i razveza vrpcu koja mu je visila oko vrata, a onda izvuče ispod košulje medaljon u obliku lisičje glave. Čim ga je skinuo sa sebe, osetio se ogoljenije nego da je skinuo svu odeću. Spustio ga je na sto.

Elejna ga pogleda, a on vide kako joj žudnja sevnu u očima. „Šta je to?“

„To je zaslađivač“, odgovori Met, pa se laktovima nasloni na kolena. „Dobičeš ga na jedan dan ako pristaneš da koliko večeras počneš s pravljenjem prvog zmaja. Nije me briga šta ćeš raditi s medaljonom - proučavaj ga, napiši krvavu knjigu o njemu, nosi ga sa sobom. Ali sutra ćeš mi ga vratiti. Hoću da mi daš reč.“

Birgita tiho zazvižda. Elejna je želela da se dočepa tog medaljona čim je otkrila da ga on ima. Naravno, isto važi i za sve druge krvave Aes Sedai koje je Met u životu sreo.

„Družina će sa mnom potpisati ugovor u trajanju od najmanje godinu dana“, reče mu Elejna, „s pravom na obnovu ugovora. Platićemo vam koliko god da ste dobijali u Murandiji.“

Otkud ona zna za to?

„Možete da raskinete ugovor", nastavi ona, „sve dok to najavite najmanje mesec dana ranije - ali ja ću zadržati četiri zmaja od svakih pet. A svi koji budu želeli da se pridruže andorskoj vojsci moraju dobiti priliku da to učine.“

„Hoću jednog od svaka četiri", odvrati Met. „I novog slugu."

„Šta?“, upita Elejna.

„Slugu", odgovori Met. „Znaš, nekoga da se stara o mojoj odeći. Ti ćeš ga odabrati bolje od mene.“

Elejna mu pogleda najpre kaput, pa kosu. „To ću ti dati“, kaza mu, „bez obzira na ishod ostalih pregovora."

„Jedan od četiri?" upita Met.

„Dobijam medaljon na tri dana."

On se naježi. Tri dana - i to s golamom u gradu. Ona hoće da on izgubi glavu. Već je dovoljna kocka to što joj ga daje na jedan dan. Ali nije mogao da se seti ničega drugog što bi joj ponudio. „Šta uopšte misliš da ćeš moći da uradiš s tim čudom?“, upita je.

„Da napravim isti takav", rasejano odgovori Elejna, „ako budem imala sreće."

„Zaista?“

„Neću znati dok ga ne ispitam."

Metu se iznenada ukaza zastrašujuća slika kako sve i jedna Aes Sedai na svetu nosi jedan od tih medaljona. Zgledao se s Tomom, koji je delovao jednako iznenađeno što to čuje.

Ali kakve to veze ima? Met ne može da usmerava. Ranije se brinuo da će Elejna, ako prouči medaljon, uspeti da smisli kako da ga dodirne Jednom moći dok ga on nosi. Ali ako samo želi da napravi isti takav... pa, osetio je olakšanje. I radoznalost.

„Elejna, hteo sam nešto da ti pomenem", reče on. „Golam je ovde. U gradu. Ubija ljude.“

Elejna ostade mirna, ali po tome što je bila još ozbiljnija kada je progovorila, video je da ju je ta vest zabrinula. „Onda ću paziti da ti vratim medaljon tačno na vreme.“

On se namršti. „U redu“, kaza joj. „Tri dana.“

„Dobro", reče mu ona. „Hoću da Družina odmah preuzme dužnost. Ubrzo ću Putovati u Kairhijen, a imam neki osećaj da bi Družina tamo pružala bolju podršku nego Kraljičina garda."

Dakle, o tome se sve vreme radilo! Elejna kreće na Sunčev presto. Pa, to mu zvuči kao dobra primena njegovih ljudi, bar dok mu ne budu potrebni. Bolje to nego da lenčare i zapodevaju kavgu s plaćenicima.

„Pristajem na to", kaza joj Met. „Ali, Elejna - Družina mora biti slobodna da se bori u Poslednjoj bici, kako god Rand bude želeo. A Aludra mora da nadgleda zmajeve. Imam osećaj da će ona zahtevati da ostane s tobom u slučaju da Družina ode iz Andora."

„To mi je sasvim u redu", smešeći se odgovori Elejna.

„Tako sam i mislio. Ali samo da razjasnimo, Družina ima svu vlast nad zmajevima sve dok ne odemo. Ti ne smeš drugima prodati način kako se oni prave."

„Mete, neko će ih već oponašati", odgovori mu ona.

„Ali ti primerci neće biti dobri kao Aludrini", odgovori joj Met. „To ti potpisujem."

Elejna ga pogleda, odmeravajući ga tim svojim plavim očima i procenjujući ga. „Radije bih da Družina bude potpuno andorska vojna snaga."

„Pa, ja bih da imam šešir od zlata, leteći šator i konja koji prosipa dijamante umesto balege. Ali svi mi moramo da prihvatimo ono što je razumno, zar ne?"

„Ne bi bilo nerazumno da..."

„Elejna, onda bismo morali da radimo ono što ti narediš", prekide je Met. „Neću da pristajem na to. Neke bitke ne vredi voditi, tako da ću ja odlučivati kada će se moji ljudi izlagati opasnosti da poginu. To je to.“

„Ne dopada mi se to što imam ljude koji u svakom trenutku mogu da me napuste."

„Znaš da ih ne bih zadržavao samo da bih ti napakostio", reče joj Met. „Postupiću kako je ispravno."

„Onako kako ti smatraš da je ispravno", ispravi ga ona.

„Trebalo bi da svako ima tu mogućnost", odgovori on.

„Malo ljudi je pametno koristi."

„Mi je svejedno želimo", reče joj Met. „Zahtevamo."

Ona pogleda - bezmalo neprimetno - nacrte i medaljon na stolu. „Imate je", reče mu.

„Dogovor", kaza on, pa ustade, pljunu u šaku i ispruži je.

Ona se pokoleba, pa ustade i takođe pljunu u šaku, pa mu je pruži. On se nasmeši i prihvati je.

„Jesi li znao da ću možda tražiti od tebe da poneseš oružje protiv Dve Reke?“, upita ga. „Jesi li zato tražio pravo da odeš ako želiš?"