Tornjevi ponoći

Rosil se zagrcnu, ali nastavi: „A... čega bi trebalo da se pokažeš dostojnom?"

„Da nosim šal koji mi je dat", odgovori Ninaeva. Nije to rekla da bi bila bahata. Opet je iznela istinu, po njenom viđenju. Egvena ju je uzdigla. Ona već nosi taj šal. Zašto bi se pretvarala da nije tako?

To iskušenje se sprovodi u odeždi Svetlosti, pa je počela da skida haljinu.

„Uputiću te“, kaza joj Rosil. „Videčeš ovaj znak na tlu." Diže prste, obrazujući tkanja koja načiniše blistavo znamenje na vazduhu. Šestokraku zvezdu, koju su tvorila dva preklopljena trougla.

Serin prigrli Izvor i izradi tkanje Duha. Ninaeva potisnu poriv da i sama prigrli Izvor.

Samo još malo, pomislila je. A onda niko više neće moći da sumnja u mene.

Serin je dotaknu tkanjem Duha. „Seti se onoga čega se moraš setiti", promrmlja.

To tkanje ima nekakve veze s pamćenjem. Čemu li služi? Šestokraka zvezda lebdela je pred Ninaevinim očima.

„Kada vidiš taj znak, smesta ćeš poći prema njemu", reče joj Rosil. „Idi ravnomernim korakom, ne žureči niti zastajkujući. Izvor smeš da prigrliš tek kada stigneš do njega. Potrebno tkanje mora smesta da otpočne i ne smeš da odeš od tog znaka sve dok se ne završi."

„Seti se onoga čega se moraš setiti", ponovo kaza Serin.

„Kada tkanje bude završeno", nastavi Rosil, „opet ćeš videti onaj znak, koji će obeležavati put kojim moraš otići - opet ravnomernim korakom i bez kolebanja."

„Seti se onoga čega se moraš setiti."

„Stotinu puta ćeš tkati, po redu koji ti je pokazan i sa savršenom staloženošću."

„Seti se onoga čega se moraš setiti", poslednji put reče Serin.

Ninaeva oseti kako tkanje Duha pada preko nje. Prilično liči na Lečenje. Skide haljinu i dugu košulju ispod nje dok druge sestre kleknuše pored ter’angreala, izvodeći zamršena tkanja koja su koristila svih Pet moći. Zbog tih tkanja ter’angreal jarko zasija, a boje na njegovoj površini stadoše da se menjaju i mreškaju. Rosil se nakašlja, a Ninaeva pocrvene i pruži joj svoju odeću, a onda skide svoj prsten Velike zmije i stavi ga preko nje, a za njim i Lanov prsten, koji obično nosi oko vrata.

Rosil prihvati njenu odeću. Ostale sestre bile su potpuno obuzete svojim poslom. U središtu ter’angreala zablešta jarka bela svetlost, a onda on stade lagano da se okreće, tarući se o kamen.

Ninaeva duboko udahnu, pa pođe napred. Zastade pred ter’angrealom, prođe kroz njega i...

... i gde je ona to? Ninaeva se namršti. To joj ne liči na Dve Reke. Nalazila se u selu koje se sastojalo od koliba. Talasi su laptali peščanu plažu s njene leve strane, a selo se dizalo prema stenovitoj litici s njene desne. U daljini se uzdizala neka planina.

Mora da je reč o nekakvom ostrvu. Vazduh je bio vlažan, a lahor tih. Ljudi su se šetali između koliba i prijateljski dovikivali. Nekoliko njih zastade da je pogleda. Ona spusti pogled i tek tada shvati da je naga. Pocrvene kao bulka. Ko joj je to uzeo odeću? Kada nađe onog ko je odgovoran za to, ima da ga išiba tako snažno da nedeljama neće moći da sedi!

Sa obližnjeg konopca visila je jedna odora. Ona natera sebe da ostane mirna dok je prilazila konopcu i skidala je s njega. Naći će njenog vlasnika i platiti mu. Ne može se šetati naga kao od majke rođena. Prebaci odoru preko glave.

Tle se iznenada zatrese. Talasići postadoše glasniji, kršeći se o plažu. Ninaeva oštro uzdahnu, pa se uhvati za jedan od stubova između kojih je konopac bio raširen. S vrha planine poče da se diže dim i pepeo.

Ninaeva zgrabi stub u trenutku kada obližnja stenovita litica poče da se raspada, a stenje da se odranja niz padinu. Ljudi zavrištaše. Mora nešto da uradi! Osvrćući se oko sebe, ugledala je šestokraku zvezdu urezanu u tle. Želela je da potrči prema njoj, ali znala je da mora da hoda pažljivo.

Teško joj je da održava spokoj. Dok je hodala, srce joj je preskakalo od straha. Biće smrvljena. Stigla je do zvezde taman kada je lavina kamenja zatutnjala prema njoj, rušeći kolibe pred sobom. Iako prestravljena, Ninaeva brzo obrazova odgovarajuće tkanje - tkanje Vazduha - koje je tvorilo zid. Postavi ga ispred sebe, a kamenje tresnu o vazduh i odbi se.

U selu je bilo povređenih ljudi. Okrenula se od znaka zvezde kako bi im pomogla, ali usput je uočila istu tu šestokraku zvezdu ispletenu od trske kako visi na vratima obližnje kolibe. Oklevala je.

Ne sme da ne uspe. Prišla je kolibi, pa je prošla kroz dovratak.

Onda se ukočila. Šta ona to radi u mračnoj hladnoj pećini? I zašto nosi tu odoru od debelog i grubog tkanja?

Završila je prvo od stotinu tkanja. Znala je to, ali ništa drugo. Mršteći se, pošla je kroz pećinu. Svetlost je prosijavala kroz procepe u tavanici, a ispred sebe je ugledala još više svetlosti kako dopire kroz veliki otvor. Izlaz.

Izašla je iz pećine i otkrila kako se nalazi u Pustari. Digla je ruku da zakloni oči od jarkog sunca. Nigde ni žive duše. Pođe napred, gazeći korov i prijeći stopala po vrelom kamenju.