Tornjevi ponoći

„Decom", ispravi ga Elejna. „Biće blizanci. I da, sve ide po dobru. Sem što mene čačkaju i ispituju kad god im se ukaže prilika za to.“

„Čekaj", izusti Met. „Šta?“ Opet pogleda Elejnin trbuh.

Tom prevrnu očima. „Zar ti nikada ne slušaš šta se priča po gradu dok se kockaš?"

„Slušam", progunđa Met. „Obično." Prekorno pogleda Elejnu. „Da li Rand zna za ovo?"

Ona se zasmeja. „Nadam se da nije previše iznenađen."

„Plamen me spalio!", uzviknu Met. „On je otac!"

„U gradu se prilično nagađa ko je otac moje dece", ozbiljno mu odgovori Elejna. „A kruna bi radije da to za sada ostanu

nagađanja. Ali dosta o meni! Tome, moraš mi sve ispričati. Kako ste pobegli iz Ebou Dara?"

„Zaboravite na Ebou Dar", prasnu Birgita. „Kako je Olver? Jeste li ga pronašli?"

„Jesmo", odgovori Tom. „I dobro je, mada se bojim da je tom dečku suđen vojnički život."

„Nije to baš ni loš život", primeti Birgita. „Je li, Mete?"

„Ima i gorih", odgovori on, i dalje pokušavajući da se povrati. Kako to da je Elejna manje uobražena sada kada je postala kraljica? Da li je on to nešto propustio? Ona sada deluje čak prijatnije!

Pa, to nije pošteno. I ranije je bilo trenutaka kada je bila prijatna. Samo što su ti trenuci bili izmešani s vremenom kada je pokušavala da naređuje Metu. On shvati da se smeši dok Tom prepričava pojedinosti u vezi s njihovim bekstvom i Tuoninim zarobljavanjem, a potom putovanjima s gazda Lukinom menažerijom. Kada to prepriča jedan pripovedač, sve je zvučalo daleko upečatljivije nego dok je to proživljavao. Slušajući Toma, Met je skoro pomislio za sebe da je nekakav heroj.

Međutim, neposredno pre nego što Tom stiže do Tuoninih reči kojima je potvrdila svoju udaju za njega, Met se zakašlja i upade. „A onda smo potukli Seanšane, pobegli u Murandiju i na kraju našli jednu Aes Sedai da nam otvori kapiju koja je vodila ovamo. Inače, jesi li u skorije vreme videla Verin?"

„Ne", odgovori Elejna, a Tom sa osmehom pogleda Meta.

„Plamena mu, opsova Met. Pa, propade mu prilika da je iskoristi kako bi mu otvorila kapiju do kule Gendžei. Kasnije će brinuti zbog toga. On izvadi kožne korice za spise, koje su mu bile zadenute za opasač, pa ih otvori i izvadi Aludrine hartije. „Elejna", poče, „moramo da porazgovaramo."

„Da, pomenuo si zvonolivce u svom pismu. U kakvu si nevolju sada upao, Metrime Kautone?"

„To uopšte nije pošteno", odgovori on i raširi listove. „Nisam ja taj koji upada u nevolje. Da ja..."

„Nećeš opet da pominješ to kako su me zarobili u Kamenu Tira, zar ne?“, upita ona prevrćući očima.

On zastade. „Naravno da neću. To se desilo odavno. Jedva da se sećam.“

Ona se zasmeja, a taj lepi smeh odjeknu po prostoriji. On oseti kako crveni. „Bilo kako bilo, nisam u nevolji. Samo su mi potrebne neke stvari."

„Koje stvari?" radoznalo upita Elejna dok je on širio hartije po stolu pored svoje stolice. Birgita se nagnu da i ona pogleda o čemu je reč.

„Pa", poče Met, češkajući se po bradi, „u ovom gradu žive tri zvonolivca; biće mi potrebni. I biće nam potrebni neki praškovi. Navedeni su na ovoj stranici. I... biče nam potrebno malčice metala." Lecnu se i pruži joj jedan od Aludrinih spiskova.

Elejna pročita šta je na stranici, pa trepnu. „Jesi li ti poludeo?"

„Ponekad mislim da jesam", odgovori on. „Ali, plamen me spalio, mislim da će se to isplatiti."

„Šta je to?“, upita Elejna dok je Birgita iščitavala jedan list, pa joj ga na kraju vratila.

„Aludra ih naziva zmajevima", odgovori Met. „Tom kaže da je poznaješ?"

„Da, upoznala sam je", odgovori mu Elejna.

„Pa, to su potisne cevi, kao one koje se koriste za njen vatromet. Samo što su napravljene od metala i što su veće. A umesto da iz njih izleću cvetovi noći, izleću komadi gvožđa veličine ljudske glave."

„Zašto hoćeš da bacaš u vazduh velike komade gvožđa?" upita Elejna, mršteći se još više.

„Ne u vazduh“, izusti Birgita, razrogačivši oči. „Bacaš ih na nečiju vojsku."

Met klimnu glavom. „Aludra tvrdi da ti njeni zmajevi mogu da izbace gvozdenu kuglu na milju daljine."

„Majčino mleko u šolji!" opsova Birgita. „Nisi valjda ozbiljan."

„Ona jeste", odgovori Met, „a ja joj verujem. Trebalo bi da vidiš šta je več napravila, a tvrdi da će ovo biti njeno remek-delo. Vidi, ovde pokazuje kako zmajevi otvaraju vatru na gradske zidove s milje daljine. S pedeset zmajeva i dve stotine pedeset vojnika, mogla bi za nekoliko sati srušiti zidine kao što su ove oko Kaemlina."

Elejna preblede. Da li mu veruje? Hoće li pobesneti na njega zbog toga što joj traći vreme?

„Znam da neće biti od prevelike koristi u Poslednjoj bici", brzo nastavi Met. „Troloci nemaju zidove. Ali pogledaj ovo ovde. Ovde je njen nacrt za širokopojasni hitac. Ako ga ispališ na red Troloka s daljine od četiri stotine koraka, samo jedan od ovih zmajeva obaviće isti posao kao pedeset lukonoša. Plamen me spalio, Elejna, ali mi tamo nećemo biti u prednosti. Senka uvek može da na nas baci više Troloka nego što mi imamo vojnika, a te krvave stvorove je dvostruko teže ubiti nego ljude. Potrebna nam je prednost. Sećam se..."