Tornjevi ponoći

Ali jeste videla još jednu šestokraku zvezdu, iznad vrata urezanih u neko drvo. Pošla je prema njima dok su muve opet zujale oko nje. Spokoj. Mora da bude spokojna! Zašto? To nema nikakvog smisla! Ali svejedno je to radila, hodajući sklopljenih očiju dok su se muve rojile oko nje. Pružila je ruku, napipala vrata, pa ih otvorila i prošla kroz njih.

Zaustavila se u nekoj zgradi, pitajući se zašto toliko kašlje. Da nije bolesna? Naslonila se na zid, potpuno iscrpljena i savladana besom. Noge su joj sve u posekotinama, a ruke je svrbe od ujeda nekakvih buba. Zastenja kada ugleda svoju odeću drečavih boja. Šta H joj je bilo pa je uparila crvenu, žutu i ružičastu?

Uspravi se i izdahnu, pa nastavi niz oronuli hodnik. Daske po podu klepetale su dok je hodala po njima, a malter se ljuštio i mrvio sa zidova.

Stigla je do jednog dovratka i provirila kroz njega. U maloj odaji bila su četiri kreveca mesinganih okvira; na njima su bile slamarice iz kojih su štrčale slamke. U svakom krevecu bilo je po jedno dete, pokriveno ćebetom koje su izgrizli pacovi. Dva deteta su kašljala, a sva četiri delovala bledo i bolesno.

Ninaeva oštro uzdahnu, pa žurno uđe u tu prostoriju. Kleknu pored prvog deteta, dečaka od možda četiri godine. Pogleda ga u oči, pa mu reče da se nakašlje dok mu je osluškivala grudi. Ima puzeću bolest.

„Ko se stara za vas?“, zatraži da čuje Ninaeva.

„Gazdarica Mala vodi sirotište“, slabašnim glasom odgovori dete. „Nismo je videli već neko vreme.“

„Molim te“, pozva je jedna devojčica iz susednog kreveta. Oči su joj bile krvave, a koža tako bleda da je bila bezmalo bela. „Malo vode? Mogu li da dobijem malo vode?“ Drhtala je.

Druga dva deteta su plakala. Bih su to jadni i slabašni zvuci. Svetlosti! U toj prostoriji nije bilo nijednog prozora, a Ninaeva je videla bube kako beže pod krevet. Ko je to bio u stanju da ostavi decu u takvim uslovima?

„Tiho", reče im ona. „Ja sam stigla. Staraću se o vama.“

Mora da ih Izleči. A onda...

Ne,

pomislila je. To ne mogu da uradim. Ne smem da usmeravam sve dok ne stignem do zvezde.

Onda će im skuvati napitke. Gde li joj je vrećica s biljem? Osvrnula se oko sebe i prešla pogledom po sobi, tražeći vodu.

Ukoči se; s druge strane hodnika bila je još jedna prostorija. Je li to ranije bilo tu? Na ćilimu u njoj bila je šara u obliku šestokrake zvezde. Ona ustade. Deca zaplakaše.

„Vratiču se“, reče im Ninaeva i ode u tu sobu. Svaki korak cepao joj je srce. Napušta ih. Ali ne, samo ulazi u sledeću prostoriju. Zar ne?

Stiže do čilima i poče da tka. Samo to jedno brzo tkanje, pa će moći da im pomogne. Dok je radila, shvatila je da plače.

Ve ć sam bila ovde,

pomislila je. Ili na sličnom mestu. U ovakvim okolnostima.

Shvatila je da sve više besni. Kako da usmerava kada je ta deca dozivaju? Umiru.

Završila je tkanje, pa ga gledala kako izduvava mlazeve vazduha, od kojih joj se haljina zavijorila. Zgrabila je svoju pletenicu i čvrsto je držala dok su se na suprotnom zidu pojavljivala vrata. Pri vrhu vrata nalazio se stakleni prozorčić, a u njemu šestokraka zvezda.

Mora da nastavi. Čula je dečje jecaje. Sa suzama u očima, dok joj se srce slamalo, prošla je kroz vrata.

Bivalo je sve gore i gore. Ostavljala je ljude da se dave, gube glave i bivaju živi zakopani. Jedan od najgorih trenutaka bio je kada je morala da obrazuje tkanje kada su seljane oko nje proždirali ogromni pauci jarkocrvenih krzna i kristalnih očiju. Ona mrzi

pauke.

Ponekad bi se pojavila potpuno naga. To je prestalo da joj smeta. Mada nije mogla da se seti ničega određenog sem broja tkanja koje trenutno izvodi, dobro je razumela - nekako - da nagost nije ništa u poređenju sa užasima koje je videla.

Zateturala se kroz jedan kameni dovratak, a sećanja na zapaljenu kuću iščilela su joj iz uma. Bila je to osamdeset prvo tkanje. To pamti. To i svoju srdžbu.

Na sebi je imala oprljenu odeću od kučine. Kako li ju je zapalila? Ispravila se, držeći se za glavu, dok joj je u rukama sevao bol, leđa kao da su joj bila išibana, a noge i stopala prepuni posekotina i ogrebotina. Nalazila se u Dvema Rekama. Samo što to nisu Dve Reke. Ne onakve kakvih ih se seća. S nekih zgrada diže se dim, dok druge i dalje gore.

„Opet dolaze!“, neko viknu. Gazda Al’Ver dolazi. Zašto on ima mač u rukama? Ljudi koje je poznavala, ljudi koji su joj dragi - Perin, gazda Al’Ver, gazdarica Al’Donel, Aerik Botedžer - stajali su pored jednog zidića, svi s oružjem u rukama. Neki joj mahnuše.

„Ninaeva!", viknu Perin. „Nakot Senke! Potrebna nam je tvoja pomoć!"

Ogromne senke micale su se s druge strane zida. Grozno veliki Nakot Senke - ne Troloci, već nešto daleko gore od njih. Čula je riku.

Mora da im pomogne! Krenu prema Perinu, ali ukoči se kada ugleda - preko Zelenog i u potpuno drugom smeru - šestokraku zvezdu oslikanu na jednoj padini.