Tornjevi ponoći

„Ninaeva!" Perin je zvučao očajnički. Poče da udara nešto što se pružilo preko zida, nekakve pipke crne kao ponoć. Perin ih je udarao sekirom u trenutku kada je jedan pipak zgrabio Aerika i - dok je ovaj vrištao - odvukao ga u mrak.

Ninaeva zakorača prema zvezdi. Spokojno. Odmereno.

To je glupo. Jedna Aes Sedai mora da bude spokojna. Ona to dobro zna. Ali Aes Sedai takođe mora da dela, da čini ono što je nužno kako bi pomogla onima kojima je pomoć potrebna. Nije bitno koliko će to nju koštati. Potrebna je tim ljudima.

I zato je potrčala.

Čak joj se ni to nije činilo dovoljnim. Trči kako bi stigla do zvezde, ali svejedno ostavlja ljude koje voli da se bore potpuno sami. Znala je da ne može da usmerava sve dok ne stigne do šestokrake zvezde, ali to nema ama baš nikakvog smisla. Nakot Senke napada. Ona mora da usmerava!

Prigrli Izvor, a nešto kao da pokuša da je zaustavi. Nešto poput štita. S teškoćom ga odgurnu i Moć pokulja u nju. Poče da baca vatru na čudovišta, spaljujući jedan pipak kada se pruži na Perina.

Ninaeva nastavi da baca vatru sve dok ne stiže do šestokrake zvezde, pa onda tu izatka osamdeset prvo tkanje, koje stvori tri prstena Vatre u vazduhu.

Mahnito je radila, istovremeno napadajući. Ne zna koja je svrha stvaranja tog tkanja, ali znala je da mora da ga završi. Zato je uvećala snagu tkanja, tako da plamteči prstenovi budu izuzetno veliki. Onda poče da ih baca na stvorenja. Ogromni plameni oreoli udarali su u mračne stvorove i ubijali ih.

Na krovu gazda Al’Verove gostionice videla se šestokraka zvezda. Da li je tu utisnuta ognjem? Ninaeva nije obraćala pažnju na nju, iskaljujući bes na stvorovima s pipcima.

Ne, ovoje važno. Važnije od Dve Reke. Moram da nastavim.

Osećajući se kao prava kukavica - ali znajući da je to što čini ispravno - potrčala je ka gostionici i na kraju prošla kroz njena vrata.

Ninaeva je jecajući ležala na tlu pored skršenog dovratka. Bila je na poslednjem od stotinu tkanja.

Jedva da je mogla da se kreće. Lice joj je bilo išarano tragovima suza. Kao kroz maglu sećala se da je bežala iz bitaka, da je ostavljala decu da umiru. Da nikada nije mogla da učini dovoljno.

Rame joj je krvarilo. Vučji ugriz. Noge su joj bile odrane kao da se šetala kroz trnje. Svuda po telu imala je plikove i opekotine. Bila je naga.

Pridigla se na kolena, izguljena i krvava. Pletenica joj se završavala čađavim patrljkom koji joj je padao jedno šaku dužine ispod ramena. Sagla se u stranu i povratila, sva se tresući.

Tako je iznurena, tako je slaba. Kako da nastavi?

Ne. Neće me poraziti.

Lagano je ustala na noge. Nalazila se u nekoj maloj prostoriji, a između dasaka od kojih su zidovi bili podignuti prodirala je sunčeva svetlost. Na tlu je bila hrpa bele odeće. Ona je uze i razmota. Bila je to bela haljina s bojama sedam ađaha na rubu. Bila je to odeća jedne Prihvaćene u Beloj kuli.

Baci je. „Ja jesam Aes Sedai“, reče pa pređe preko odore i otvori vrata. Bolje da bude naga nego da se prepusti toj laži.

Ispred vrata nađe drugu haljinu, samo žutu. To je već prikladnije. Dala je sebi malo vremena da je odene, mada nije mogla prestati da se trese, a prsti su joj bili tako slabi da joj je jedva polazilo za rukom da ih natera da se pokreću. Svojom krvlju je umrljala tkaninu.

Sada odevena, osvrnula se kako bi videla gde je. Bila je na nekoj padini u Pustoši, pošto je tle bilo prekriveno korovom sa onim upečatljivim tamnim pegama. Otkud straćara u Pustoši i šta ona traži u njoj?

Osećala se potpuno iscrpljeno. Želela je da se vrati u tu straćaru i da zaspi.

Ne. Nastaviće. Umorno se popela uz padinu. Na vrhu brda, bacila je pogled na krajolik prekriven srušenim zgradama i tamom. Bila su to jezera, ako uopšte mogu da se tako nazovu. Tečnost u njima delovala je gusto i masno. Kroz nju su promicala neka tamna obličja. Malkijer,

pomislila je - zatečena zbog toga što je prepoznala to mesto. Sedam kula, sada u ruševinama. Hiljadu jezera, koja su iskvarena. Mesto odakle je Lan.

Pođe napred, ali zakači se za nešto stopalom. U kamenu pod njenim nogama bio je uklesan mali simbol. Šestokraka zvezda.

Uzdahnu od olakšanja. Skoro je gotovo. Poče poslednje tkanje.

Ispod brda, jedan čovek se istetura iza hrpe srušenog kamenja, vešto zamahujući mačem. Prepoznala ga je čak i na toj udaljenosti. Taj snažni stas, četvrtasto lice, plašt koji menja boje i opasan hod.

„Lane!“, vrisnu.

Bio je okružen zverima koje su ličile na prevelike vukove. Krzno im je bio mrko, a zubi su im sevali dok su se bacali na Lana. Psomraci - i to čitav čopor.

Ninaeva za tren oka završi stoto tkanje i lecnu se; nije ni shvatila da ga je nastavila. Kiša raznobojnih žiški rasprsnu se u vazduhu oko nje. Gledala ih je kako padaju, osećajući se istrošeno. Začula je nekakav zvuk iza sebe, ali ničeg nije bilo tu kada se okrenula. Samo straćara.