Tornjevi ponoći

Vrelina je bila neizdrživa. Ubrzo joj je svaki korak postao iznurujući. Srećom, ispred nje su se našle neke ruševine. Hlad! Želela je da potrči ka njima, ali morala je da ostane spokojna. Na kraju je prišla tom kamenju a stopala joj padoše na stenu u hladu srušenog zida. Bila je toliko hladna da je Ninaeva uzdahnula od olakšanja.

Na tlu su bile poredane cigle u obliku šestokrake zvezde. Nažalost, ta zvezda je bila okupana sunčevom svetlošću. Ona nevoljno izađe iz hlada i pođe prema njoj.

U daljini se začu dobovanje. Ninaeva se munjevito okrenu. Ogavna stvorenja prekrivena smeđim krznom pojaviše se preko obližnjeg brda, noseći sekire s kojih je kapala crvena krv. Ti Troloci joj deluju nekako pogrešno. Videla je negde ranije Troloke, mada se ne seća baš gde. Ovi su drugačiji. Možda je reč o nekom novom soju? Krzno im je gušće, a oči su im duboko utonule.

Ninaeva pođe bržim korakom, ali nije potrčala. Veoma je bitno da ostane spokojna. To je potpuno glupo. Zašto bi morala - ili želela - da ne beži kada ugleda Troloke u blizini? Sama će biti kriva ako pogine samo zato što nije bila spremna da ubrza korak.

Budi staložena. Ne kreči se prebrzo.

Nastavila je da ravnomerno korača, tako da je stigla do šestokrake zvezde u trenutku kada su joj se Troloci približili. Počela je tkanje koje je morala da načini i od njega odvojila jednu nit Vatre. Poslala je što dalje od sebe ogroman mlaz vreline, tako spaljujući najbližu od tih zveri.

Zuba stisnutih od straha, izatkala je ostatak neophodnog tkanja. Razdelila je svoja tkanja najmanje šest puta i za svega nekoliko trenutaka završila tu zamršenu stvar.

Postavila ju je na mesto, pa klimnula. Tako. Drugi Troloci su navirali, a ona ih je sve spalila mahnuvši rukom.

Šestokraka zvezda bila je uklesana u zid jednog kamenog luka. Pošla je prema njemu, pokušavajući da se suzdrži da se bojažljivo ne osvrne. Još Troloka nadire. Više nego što bi ona ikako mogla da pobije.

Dosegla je dovratak i zakoračila kroz njega.

Ninaeva je završila četrdeset sedmo tkanje koje je stvaralo zvuk praporaca u vazduhu. Bila je iznurena. To tkanje je morala da izatka na vrhu nemoguće uzanog tornja, stotinama stopa visokog. Vetar ju je tukao, preteći da je oduva odatle.

Prolaz se pojavio ispod nje, u noćnom vazduhu. Činilo se kao da je izrastao iz stranice kule, jedno desetak stopa ispod nje, vodoravno s tlom i okrenut prema nebu. Na njemu je bila šestokraka zvezda.

Stisnuvši zube, ona skoči s tornja i propade kroz prolaz..

Dočeka se u nekoj bari. Odeće više nije imala. Šta li joj se desilo? Ustade, režeći sebi u bradu. Besna

je. Ne zna zašto, ali neko joj je uradio... nešto.

Tako je umorna. Za sve su oni krivi, ko god da su. Usredsredivši se na tu misao, neke stvari joj postadoše jasnije. Nije mogla da se seti šta su joj to uradili, ali pouzdano su oni krivi. Imala je posekotine na obe ruke. Je li išibana? Te posekotine je gadno bole.

Potpuno mokra, osvrnula se oko sebe. Završila je četrdeset sedam od stotinu tkanja. To zna, ali ne zna ništa drugo. Ništa sem činjenice da neko silno želi da ona pretrpi neuspeh.

Neće im dozvoliti da pobede. Ustala je iz bare, rešena da bude spokojna, pa je u blizini našla neku odeću. Bila je drečava, jarkoružičasta i žuta, s pozamašnom merom crvene. To joj se činilo kao uvreda. Svejedno se obukla.

Pošla je niz jednu močvarnu stazu, obilazeći živi pesak i bare sa ustajalom vodom, sve dok nije našla šestokraku zvezdu iscrtanu u blatu. Počela je sledeće tkanje, koje će učiniti da plamteča plava zvezda poleti u vazduh.

Nešto je ugrize za vrat. Ona pljesnu rukom i ubi crnomuvu. Pa, nije nikakvo iznenađenje što je njih našla u toj memljivoj baruštini. Biće joj drago kada...

Još jedna je ugrize za ruku. Ona je ubi. A onda kao da i vazduh zazuja kada se muve razleteše oko nje. Ninaeva stisnu zube, nastavljajući s tkanjem. Sve više i više ujeda gomilalo joj se po rukama. Nije mogla sve da ih pobije. Može li ih se nekako otarasiti pomoću tkanja? Poče da tka Vazduh kako bi stvorila lahor oko sebe, ali prestade kada začu vrištanje.

Čulo se tek slabašno zbog zujanja muva, ali zvučalo je kao dete koje je upalo u živo blato! Ninaeva zakorači u smeru odakle je dopirao taj zvuk, pa otvori usta da vikne, ali crnomuve joj se zarojiše pravo između usana, gušeći je. Upale su joj u oči, pa je morala da ih čvrsto zatvori.

To zujanje. To vrištanje. Ugrizi. Svetlosti, u grlu su joj! U plućima!

Završi tkanje. Moraš da završiš tkanje.

Nekako je nastavila, uprkos bolu. Zvuci buba bili su tako glasni da je jedva čula šištanje ognjene zvezde kada je poletela u vazduh. Brzo je izatkala tkanje da oduva muve, pa se osvrnula oko sebe kada je to učinila. Zakašljala se, sva drhteći. I dalje je osećala muve zalepljene za ždrelo. Nije videla nikakvo dete u opasnosti. Jesu li je to uši prevarile?