Tornjevi ponoći

Kajla razrogači oči. „Kao otelotvorena gromonosna oluja, veličanstvo."

„Dakle, zastrašujuće?" upita Elejna, malo se trzajući zbog sopstvenog skoro neljudskog i opasnog glasa. „Savršeno!"

„Rekla bih", kaza vižljasta gardistkinja, češkajući se po bradi. „Mada papuče malo kvare učinak."

Elejna spusti pogled, psujući ružičastu svilu. Opet stade da tka i učini da joj noge u papučama jednostavno nestanu. Tkanje je činilo da izgleda kao da lebdi u vazduhu, obavijena pokrovom tame, dok su plašt i parčad crne tkanine lebdeli oko nje. Lice joj je bilo potpuno skriveno crnilom. Na kraju je tome dodala dve crvene žiške tamo gde bi trebalo da su joj oči. Podsećale su na ugljevlje koje zrači tamnogrimiznim svetlom.

„Svetlost nas saklonila“, prošapta jedna gardistkinja.

Elejna klimnu samoj sebi, a srce joj uzbuđeno zakuca. Nije bila zabrinuta. Biće bezbedna. To joj je obećalo Minino predviđanje. Opet je razmotrila svoje namere. Sve je kako treba - ali postoji samo jedan način da ih sa sigurnošću isproba.

Elejna izvrnu tkanja i veza ih, a onda se okrenu gardistkinjama. „Ugasite svetlo“, kaza im, „i da niste mrdnule. Ubrzo ću se vratiti."

„Ali...“, izusti Kajla.

„To je naređenje, gardistkinjo", odlučno joj kaza Elejna. „Bolje bi ti bilo da ga poslušaš."

Žena se pokoleba. Verovatno dobro zna da Birgita to nikada ne bi dopustila - ali srećom Kajla nije Birgita. Ona nevoljno izdade naređenje i svetlost u sobi se ugasi.

Elejna gurnu ruku u džep i izvadi medaljon s lisičjom glavom - onaj pravi - pa ga uze u ruku. Duboko udahnu i otvori kapiju. Traka svetlosti bila je jarka u mračnoj sobi, kupajući je bledim sjajem nalik mesečini. Otvarala se u jednako mračnu prostoriju.

Elejna koraknu kroz prolaz i nađe se u jednoj od ćelija dvorske tamnice. Na suprotnoj strani, žena je klečala pored debelih vrata s malim prozorom pri vrhu zagrađenim rešetkama, odakle je dopirao jedini tračak svetlosti u toj memljivoj ćeliji. Sa Elejnine desne strane bio je mali ležaj, a s leve vedro koje je služilo kao noćna posuda. Sićušna prostorija smrdela je na buđ i ljudski izmet, a jasno je čula i grebuckanje pacova u blizini. Sve je to i dalje delovalo prebogato za ženu ispred nje.

Elejna je sračunato odabrala Česmal. Ta žena je, izgleda, imala izvesnu vlast u Crnom, a i dovoljno je moćna da joj se većina ostalih klanja. Međutim, takođe je delovala više strastveno nego razumno kada ju je Elejna poslednji put susrela. To će biti važno.

Visoka i zgodna žena okrenu se čim Elejna uđe u ćeliju. Elejna od straha ostade bez daha, ali njena varka je srećom uspela. Česmal se baci na slamom prekriveni pod ćelije.

„Veliki", zasikta žena. „Ja sam..."

„Tišina!" viknu Elejna, a glas joj zagrme.

Česmal se lecnu, pa skrenu pogled, kao da očekuje da gardisti provire ne bi li videli šta se to dešava. Tu su negde i Srodnice koje održavaju Česmalin štit; Elejna ih je osećala. Uprkos buci, niko nije došao. Srodnice slede Elejnina naređenja, ma koliko ona bila neobična.

„Ti si bednija od pacova", zgađeno reče Elejna. „Poslata si ovamo u slavu Velikog gospodara, a šta si ti na kraju postigla? Dozvolila si da te zarobe ove budale, ova deca?"

Česmal zakuka i prostre se još više. „Ja sam prah, veliki. Ja sam ništa! Izneverile smo te. Molim te, nemoj da me uništiš!"

„A zašto ne bih?“, prodra se Elejna. „Delanje tvoje družine žigosano je neuspesima i neuspesima! Šta si ti pa postigla što bi moglo da me ubedi da te ostavim u životu?"

„Pobile smo mnoge od ovih budala koje su delale protiv Velikog gospodara!", opet zakuka Česmal.

Elejna se lecnu, a onda - pribravši se - stvori bič od Vazduha i ošinu tu ženu preko leđa. Česmal je zasluživala mnogo više. „Ti?“, kaza Elejna. „Ti nikakve veze nisi imala s njihovom smrću! Zar misliš da sam budala? Zar misliš da sam neznalica!"

„Ne, veliki", zajeca Česmal, skupljajući se u loptu. „Preklinjem te!"

„Daj mi onda razloga da te ostavim u životu."

„Imam podatke, veliki", hitro odgovori Česmal. „Jedan od onih za koje nam je naređeno da ih tražimo, jedan od one dvojice koji moraju biti ubijeni po svaku cenu... jedan je ovde, u Kaemlinu!" Šta je sad to?, Elejna se pokoleba. „Reci mi nešto više."

„Kreće se s najamničkom družinom", nastavi Česmal, zvučeći kao da je preplavljena olakšanjem zbog toga što zna tražene podatke. „On je čovek oštrog pogleda, nosi šešir i koplje označeno gavranovima!"

Met? Prijatelji Mraka love Meta? Istina. On je Randov prijatelj i ta veren. Ali šta je Met mogao uraditi pa da navuče na glavu bes samih Izgubljenih? Još je uznemirujuće to što Česmal zna da je Met u gradu. On je stigao tek nakon zarobljavanja Crnih sestara! To znači...

To znači da su Česmal i ostale u dodiru s drugim Prijateljima Mraka. Ali s kim? „A kako si to ti otkrila? Zašto to nije ranije izvešteno?"

„Veliki, dobila sam vesti o tome tek danas", reče Česmal, sada zvučeći samouverenije. „Pripremamo ubistvo."

„A kako to možeš da izvedeš dok si u zarobljeništvu?" zatraži da čuje Elejna.