Tornjevi ponoći

Česmal na tren diže pogled i na njenom četvrtastom licu vide se zbunjenost. Ništa ne reče. Odala sam se da ne znam onoliko koliko bi trebalo da znam. Elejna stisnu zube iza maske od senki.

„Veliki", reče Česmal. „Pažljivo sam sledila naređenja koja sam dobila. Skoro smo u položaju da započnemo osvajanje, kao što nam je naređeno. Andor če uskoro plivati u krvi naših neprijatelja i Veliki gospodar če vladati posred ognja i pepela. Sproveščemo to u delo."

Šta je sad pa to? Osvajanje Andora? Nemoguće! Kako će se to desiti? Kako može to da se desi? A opet, usuđuje li se da postavi to pitanje? Izgleda da Česmal već sumnja da nešto nije kako treba.

„Ti nisi Izabrani koji me je ranije posetio, zar ne, veliki?", upita Česmal.

„Takvima kao što si ti nije dato da nas propituješ", odbrusi Elejna i tu primedbu naglasi još jednim šibanjem Vazduhom preko leđa te žene. „Moram da znam koliko ti je rečeno, kako bih mogla da procenim manjkavosti tvog razumevanja. Ako ne znaš za... Pa, videćemo. Najpre mi objasni kako to da znaš za osvajanje."

„Znam da se krajnji čas bliži, veliki", odgovori Česmal. „Da smo imali više vremena na raspolaganju, možda smo mogli bolje da se pripremimo. Ako me oslobodiš iz ovog zatočeništva, mogla bih da..."

Ona ućuta i baci pogled u stranu.

Krajnji čas. Elejna otvori usta da je dalje propituje, ali pokoleba se. Šta? Više ne oseća Srodnice napolju. Da se nisu povukle? Šta je sa Česmalinim štitom?

Vrata se zatresoše, ključ se okrenu u bravi, pa se vrata širom otvoriše i otkriše skupinu ljudi na suprotnoj strani. A to nisu

bili gardisti koje je Elejna očekivala. Na čelu im je bio čovek kratke crne kose, proređene na slepoočnicama, i s velikim brkovima. Bio je u smeđim čakširama i crnoj košulji, kao i kaputu toliko dugom da je bezmalo bio kao neka rastvorena odora.

Silvazin pisar! Iza njega su bile dve žene. Temajla i Eldrit. Obe iz Crnog ađaha. Obe su prigrlile Izvor. Svetlosti!

Elejna suzbi osećaj iznenađenja i pogleda ih pravo u oči, ne odstupajući ni za korak. Ako joj je pošlo za rukom da ubedi jednu Crnu sestru da je ona jedna od Izgubljenih, možda će joj uspeti da ubedi i tri. Temajla razrogači oči i baci se na kolena, kao i pisar. Međutim, Eldrit se pokoleba. Elejna nije bila sigurna beše li to zbog njenog stava, prerušavanja ili zbog toga kako se ponela kada je ugledala troje pridošlica. Bilo kako bilo, Eldrit nije poverovala u njeno prerušavanje. Žena okruglastog lica poče da usmerava.

Elejna opsova samu sebe, počevši da i sama tka. Postavi štit oko Eldrit baš u trenutku kada oseti kako ova pokušava da nju ogradi štitom. Srećom, držala je Metov ter’angreal. Tkanje se rasprši, a medaljon u Elejninoj ruci postade leden. Elejnino tkanje skliznu između Eldrit i Izvora, odsecajući je od njega. Sjaj Moći nestade oko nje.

„Šta to radiš, glupačo!" vrisnu Česmal. „Zar pokušavaš da svrgneš jednog od Izabranih? Zbog tebe ćemo svi izginuti!"

„To nije neko od Izabranih", zaurla Eldrit u odgovor. Elejna se nije na vreme setila da joj Vazduhom zapuši usta. „Prevarena si! To je..."

Elejna joj zapuši usta, ali prekasno. Temajla - koja je oduvek delovala previše nežno da bi bila Crna sestra - prigrli Izvor i diže pogled. Na Česmalinom licu se namesto izraza užasa pojavi bes.

Elejna brzo zaveza štit postavljen oko Eldrit i poče da tka novi, kada je pogodi talas Vazduha. Medaljon s lisičjom glavom opet postade leden - i blagosiljajući Meta na tome što joj ga je pozajmio - Elejna postavi štit između Česmal i Izvora.

Temajla zgranuto pogleda Elejnu, očigledno zatečena neuspehom svog tkanja, ali Silvazin pisar nije bio tako spor. Iznenada skoči i velikom silinom tresnu Elejnu o zid.

Bol joj sevnu u ramenu i ona oseti kako se nešto slama. Ramena kost? Moja deca!,

smesta je pomislila. Beše to iskonski blesak užasa i trenutnog straha koji zaprkosi svim pomislima na Min i njena predviđanja. Ona od iznenađenja pusti kapiju koja je vodila ka njenoj sobi iznad tamnica i kapija se ugasi.

„Ima nekakav ter’angreal", vrisnu Temajla. „Tkanja spadaju s nje."

Elejna nezgrapno ustade, odgurnu pisara i poče da tka Vazduh kako bi ga oduvala. Međutim, dok je to činila, on je zgrabi za ruku, možda primetivši blesak srebrnastog metala u njoj. Pisar sklopi duge prste oko medaljona taman kada ga Elejna pogodi talasom Vazduha.

Pisar odlete, držeći medaljon. Elejna zareža, i dalje besna. Temajla se zlobno isceri i tkanja Vazduha pojaviše se oko nje. Ona ih hitnu preda se, ali Elejna ih dočeka svojim tkanjima.

Dva talasa tresnuše jedan o drugi, tako da se vazduh u maloj prostoriji uskomeša. Slama se razlete na sve strane, a Elejni se uši zaglušiše od nagle promene pritiska. Tamnokosi pisar se odvuče iz bitke, držeći ter’angreal. Elejna pruži tkanje ka njemu - ali ono se rasprši.