Tornjevi ponoći

Elejna zaurla od besa, a bol joj sevnu u ramenu, tamo gde se udarila kada je tresnula u zid. Prostorijica je bila zakrčena pošto je u njoj bilo previše ljudi, a Temajla je stajala u dovratku, nenamerno sprečavajući pisara da pobegne. A možda je to zapravo bilo namerno; ona verovatno želi taj medaljon. Druge dve Crne sestre pogurile su se i zgrčile dok se vazduh komešao oko njih, pošto su i dalje bile pod štitovima.

Elejna je povlačila kroz angreal koliko je god smela, terajuči svoje tkanje Vazduha sve više napred, skrećući u stranu ono kojim ju je Temajla gurala. Dva tkanja neko vreme behu ravnopravna, a onda se Elejnino probi i tresnu u Temajlu, izbacujući je iz ćelije pravo u kameni zid napolju. Elejna potom postavi štit, mada se činilo da je Temajla od udarca izgubila svest.

Pisar se pojavi kroz dovratak, a Elejna oseti ujed straha. Pošto nije znala šta drugo da radi, tkanjem Vazduha diže Česmal i baci je na pisara.

Oboje se prostreše po podu. Zveket metala zazvoni u vazduhu kada medaljon s lisičjom glavom ispade na pod i otkotrlja se kroz vrata.

Elejna duboko udahnu, a bol joj se rasplamsa u nedrima i ruka joj omlitavi. Više nije mogla da je drži kako treba. Poduprla ju je drugom rukom, besno se držeči Izvora. Utehu joj je pružala slast saidara. Ona izatka Vazduh i veza Česmal, pisara i Eldrit, koja je pokušavala da neprimećeno dopuzi do Elejne.

Smirujući se, Elejna prođe pored njih i izađe iz ćelijice kako bi proverila šta je s Temajlom u hodniku. Žena je još dišala, ali je zaista bila u nesvesti. Elejna i nju veza Vazduhom, kako bi bila sigurna, pa onda pažljivo diže sa zemlje medaljon s lisičjom glavom. Lecnu se od bola u drugoj ruci. Da, sigurno je polomila neku kost.

Mračni hodnik bio je prazan, a četiri dovratka za ćelije u njemu bila su obasjana tek jednom podnom svetiljkom. Gde su stražari i Srodnice? Nevoljno pusti tkanja koja su obrazovala njeno prerušavanje - pošto nije htela da stignu vojnici i da je pogrešno prepoznaju kao neku Prijateljicu Mraka. Zacelo je neko čuo svu tu dreku! Krajičkom uma osećala je kako Birgita brine zbog nje i sve se više približava. Zaštitnica je nesumnjivo osetila Elejninu povredu.

Elejna bi skoro radije da oseća bol u ramenu nego da čuje predavanje koje će joj Birgita neumitno održati. Opet se lecnu, razmišljajući o tome, pa se okrenu da pogleda svoje zarobljenike. Moraće da proveri ostale ćelije.

Naravno da će njena deca biti dobro. Ona će biti dobro. Bol ju je prejako zahvatio; nije se zaista

uplašila. Ipak, najbolje bi bilo da...

„Zdravo, kraljice moja", prošapta joj na uvo muški glas tren pre nego što joj se drugi talas bola rascveta u boku. Ona oštro uzdahnu i zatetura se. Nečija ruka se pruži i istrgnu joj medaljon između prstiju.

Elejna se okrenu, a soba kao da se zamagli oko nje. Nešto toplo klizilo joj je niz bok. Ona krvari! To ju je toliko zaprepastilo da je osećala kako Izvor klizi sve dalje od nje.

Doilin Melar stajao je u hodniku iza nje, držeći krvavi nož u desnici, a medaljon u levici. Njegovo uzano lice bilo je ozareno širokim osmehom, bezmalo raskalašnim kezom. Iako je nosio samo rite, delovao je samouvereno kao kralj na prestolu.

Elejna zasikta i posegnu za Izvorom - ali ništa se ne desi. Iza sebe začu tiho smejanje. Nije vezala Česinalin štit! Čim je Elejna pustila Izvor, tkanje je nestalo. Naravno, čim je bacila pogled, Elejna ugleda tkanja koja je odvajaju od Izvora.

Česmal joj se nasmeši, crveneći u zgodnom licu. Svetlosti! Krv se Elejni slivala niz noge. Tako mnogo krvi.

Zatetura se i nasloni na zid hodnika, nalazeći se između Melara s jedne i Česmal s druge strane.

Ona ne može da umre. Min je kazala... Možda pogrešno tumačimo, vratio joj se Birgitin glas. Čitav niz stvari i dalje može da pođe po zlu.

„Izleći je“, reče Melar.

„Šta si rekao?“, zatraži da čuje Česmal. Eldrit je iza nje čistila prašinu sa sebe iza ćelijskog dovratka. Pala je na tle kada se Elejnino tkanje Vazduha raspršilo, ali štit je i dalje na mestu. Elejna je taj vezala.

Razmisli, govorila je Elejna sebi, dok joj je krv kapala između prstiju. Mora da postoji nekakav izlaz. Mora! O, Svetlosti! Birgita, požuri!

„Izleći je“, reče Melar. „Ranio sam je nožem da bi tebe pustila."

„Budalo“, odbrusi mu Česmal. „Da su tkanja bila vezana, ta rana je ne bi naterala da nas oslobodi!"

„Onda bi umrla", odgovori Melar sležući ramenima. Pogleda Elejnu, a one njegove lepe oči zaiskriše od požude. „A to bi bila prava šteta. Jer ona je obećana meni, Aes Sedai. Neću dozvoliti da umre ovde, u ovoj tamnici. Ona ne sme da umre sve dok ja ne budem imao vremena da... uživam u njoj." On pogleda Crnu sestru. „Sem toga, zar misliš da će onima koje služimo biti drago kada čuju kako si dopustila da kraljica Andora izgubi život a da pre toga ne oda svoje tajne?"