Tornjevi ponoći

Česmal je delovala nezadovoljno, ali očigledno je uvidela mudrost njegovih reči. Iza njih pisar izađe iz ćelije - nakon što se osvrnuo u oba smera - pa se odvuče niz hodnik prema stepeništu i potrča uz njega. Česmal pređe hodnik prema Elejni. Na svu sreću. Elejni se mutilo u glavi. Naslonila se uza zid, jedva osećajući bol od slomljenog ramena, pa je skliznula do poda sve dok na kraju nije sela.

„Glupačo jedna balava", reče joj Česmal. „Naravno, prozrela sam tvoju varku. Odugovlačila sam, znajući da mi pomoć stiže."

Te njene reči behu šuplje; lagala je zbog ostalih. Lečenje. Elejni je potrebno... to... Lečenje. Misli su joj postajale trome, i padao joj je mrak na oči. Pružila je ruku u stranu, prestravljena zbog sebe i svoje dece.

Ruka joj skliznu i ona kroz haljinu napipa nešto u džepu. Odlivak medaljona s lisičjom glavom.

Česmal uhvati Elejnu za glavu i stade da izrađuje isceliteljska tkanja. Elejni se krv zaledi u žilama, a telo joj preplavi talas Moći. Ona duboko udahnu, a bol koji je osećala u boku i ramenu iščile.

„Evo“, reče Česmal. „A sada, brzo, moramo da...“

Elejna munjevito izvadi drugi medaljon i diže ga. Česmal ga nagonski zgrabi - a tako postade nemoćna da usmerava. Njena tkanja nestadoše, uključujući i Elejnin štit.

Česmal opsova i ispusti medaljon, koji pade na pod i zakotrlja se dok je Česmal tkala štit.

Elejna se nije baktala sa štitom. Ovoga puta je izatkala Vatru. Jednostavnu, neposrednu i opasnu. Pre nego što Mračna sestra stiže da završi tkanje, odeća joj buknu u plamen, pa ona zavrišta.

Elejna se diže na noge. Ceo hodnik se vrteo oko nje - Lečenje ju je veoma iscrpelo - ali pre nego što stvari prestadoše da se ljuljaju, ona izatka joj jednu nit Vatre i hitnu je na Melara. On je doveo u opasnost i život njene dece! On ju je ubo nožem! On...

Tkanja se raspršiše istog trena kada ga dodirnuše. On joj se nasmeši, pa nogom stade na nešto. Na drugu amajliju. „Vidi, vidi", reče i uze ga. „Još jedan? Hoće li ispasti i treći ako te protresem?"

Elejna zasikta. Česmal je i dalje gorela i vrištala. Pala je na pod, bacakajući se, a hodnik se ispuni smradom spaljenog mesa. Svetlosti! Elejna nije htela da je ubije, ali nije bilo vremena. Izatka Vazduh, hvatajući Eldrit pre nego što ova stiže da pobegne. Elejna je za svaki slučaj gurnu napred, između sebe i Melara. On ju je oštro posmatrao, primičući se sve više, u jednoj šaci držeći dva medaljona, a u drugoj bodež. Još se presijavao od Elejnine krvi.

„Nismo završili, kraljice moja“, tiho joj kaza. „Ovima je obećana vlast. Ali ti si oduvek bila moja nagrada, a ja uvek naplaćujem ono što mi se duguje." Pažljivo je promatrao Elejnu, očekujući nekakvu varku.

Kad bi samo mogla nešto da izvede! Jedva da je u stanju da stoji na nogama. Teško joj je da se drži Izvora. Ustuknu, držeći Eldrit između sebe i Melara. Njegov pogled polete ka stamenoj ženi; stajala je ruku Vazduhom vezanih uz bokove i lebdela otprilike palac iznad poda. Odsečnim pokretom, on skoči napred i prekla Eldrit.

Elejna se lecnu i zatetura.

„Žao mi je“, kaza Melar, a Elejni bi potreban trenutak da shvati kako se on zapravo ne obraća njoj već Eldrit. „Ali naređenja su naređenja." To rekavši, on se sagnu i zari bodež u onesvešćenu Temajlu.

Ne sme da pobegne s medaljonima!

Poneta naletom snage, Elejna povuče Jednu moć i izatka Zemlju. Dok je Melar ustajao, ona sruši tavanicu nad njim. Kiša kamenja otera Melara, ali takođe spreči nju da ga juri, tako da on nestade uz desno stepenište. Elejna se sruši na kolena, osećajući se iscrpljeno - ali onda ugleda nešto kako se presijava među hrpom kamenja od tavanice koju je srušila. Komadić srebrnastog metala. Jedan od medaljona.

Ne usuđujući se ni da diše, ona ga zgrabi. Na svu sreću, Izvor je nije napustio. Izgleda da je Melar pobegao sa odlivkom, ali ona i dalje ima prvobitni medaljon.

Ona uzdahnu i dopusti sebi da se opet zavali uz hladni kameni zid. Želela je da padne u nesvest, ali je primorala sebe da skloni medaljon i ostane budna sve dok se nije pojavila Birgita. Zaštitnica je bila zadihana od napornog trčanja, a crveni kaput i zlatna pletenica bili su joj mokri od kiše.

Met uđe u hodnik za njom, šala obmotanog preko lica, a mokre smeđe kose ulepljene za glavu. Pogled mu je šestario od jednog kraja hodnika do drugog, a štap je držao tako da je u svakom trenutku bio spreman da napadne.

Birgita kleknu pored Elejne. „Jesi li dobro?", smesta je upita.

Elejna iznureno klimnu. „Izvukla sam se iz ovoga." Na neki način. „Da nisi kojim slučajem učinila svetu uslugu i ubila Melara dok si dolazila?"

„Melara?", iznenađeno zapita Birgita. „Ne. Elejna, haljina ti je krvava!"

„Dobro sam", odgovori ona. „Zaista. Izlečena sam."

Dakle, Melar je na slobodi. „Brzo", kaza ona, „pretražite hodnike. Gardisti i Srodnice koji su bili na straži..."

„Našli smo ih", reče joj Birgita. „U dnu stepeništa. Mrtve. Elejna, šta se desilo?" Met je sa strane gurao nogom Temajlin leš, primetivši ranu od bodeža u njenim nedrima.