Tornjevi ponoći

Elejna se uhvati za stomak. Njena deca će biti dobro, zar ne? „Birgita, učinila sam nešto veoma ishitreno i znam da ćeš zbog toga urlati na mene. Ali da li bi htela da me pre toga odvedeš u moje odaje? Mislim da bi Melfana trebalo da me pogleda. Za svaki slučaj."

Sat vremena nakon neuspelog pokušaja Egveninog ubistva, Gavin je stajao sam u jednoj sobici koja je bila deo Amirlininih odaja. Nakon što je bio oslobođen tkanja koja su ga zarobila, rečeno mu je da ne mrda odatle.

Egvena naposletku uđe u tu prostoriju. „Sedi", kaza mu.

On je oklevao, ali oči su joj tako sevale da je njima mogla da pali sveće, pa zato on sede na stoličicu. U toj sobici beše nekoliko ormara i sanduka za odeću. Vrata su vodila u veću primaću sobu, gde je bio uhvaćen u tkanja, a vrata iz te sobe vodila su u Egveninu spavaću odaju.

Egvena zatvori vrata, odeljujući ih od brojnih stražara, Zaštitnika i Aes Sedai koji su ispunili ostale prostorije. Njihovi razgovori čuli su se kroz vrata kao tihi žamor. Egvena je i dalje bila u crvenom i zlatnom, a u tamnoj kosi bile su joj upletene zlatne niti. Pocrvenela je, besna na njega. Zbog toga je izgledala još lepše nego obično.

„Egvena, ja...“

„Shvataš li ti šta si uradio?"

„Proverio sam je li žena koju volim bezbedna, nakon što sam otkrio ubicu ispred njenih vrata."

Ona prekrsti ruke ispod nedara. Skoro da je osećao vrelinu njenog besa. „Tvoje urlanje je privuklo pola Bele kule. Videli su te zarobljenog. Ubica sada verovatno zna za moja tkanja."

„Svetlosti, Egvena! Pričaš kao da sam to uradio namerno. Samo sam pokušavao da te zaštitim."

„Nisam ti tražila zaštitu! Tražila sam ti poslušnost! Gavine, zar ne vidiš kakvu smo priliku upravo propustili? Da nisi oterao Mesanu, ona bi upala u moju zamku!"

„To nije bio niko od Izgubljenih", odgovori Gavin. „To je bio običan čovek."

„Kazao si da nisi mogao da vidiš lice niti da razabereš stas, jer je ta prilika bila zamućena."

„Pa da", saglasi se Gavin. „Ali borio se mačem."

„A žena ne ume da koristi mač? Šta s osobe koju si video govori da je reč o ženi."

„Možda - ali neko od Izgubljenih? Svetlosti, Egvena, da je to bila Mesana, iskoristila bi Moć da me spali u pepeo!"

„Što je još jedan razlog", odbrusi Egvena, „zbog kojeg nisi smeo da me ne poslušaš! Možda si u upravu - možda je to bio neko od Mesaninih poslušnika. Prijatelj Mraka ili Sivi čovek. Da je bilo tako, njih bih zarobila i saznala šta Mesana namerava. I Gavine, šta da jesi zatekao Mesanu? Šta bi mogao da uradiš?"

On pognu glavu.

„Kazala sam ti da sam preduzela mere predostrožnosti", nastavi ona. „A ti me svejedno nisi poslušao! Zato sada, zbog tvojih postupaka, ubica zna da sam čekala. Sledeči put će biti opreznija. Šta misliš, koliko će života biti izgubljeno zbog tebe?"

Gavin je ruke držao u krilu, pokušavajući da sakrije da ih je stisnuo u pesnice. Trebalo bi da se oseća posramljeno, ali oseća samo bes. Bes koji ne može da objasni - na samog sebe ali uglavnom na Egvenu zbog toga što je dobronamernu grešku pretvorila u ličnu uvredu.

„Meni se čini“, kaza joj on, „da ti uopšte ne želiš da imaš Zaštitnika. Jer, da ti kažem, Egvena - ako ne možeš da podneseš da neko pazi na tebe, onda ti niko neće odgovarati."

„Možda si u pravu", odbrusi ona. Suknje joj zašuštaše kada otvori vrata, izađe pa ih zatvori za sobom. Bezmalo da ih je zalupila.

Gavin ustade, želeći da razvali vrata nogom. Svetlosti, u kakav se metež sve to pretvorilo!

Čuo je Egvenu kroz vrata kako šalje radoznalce nazad na spavanje i Gardi Kule naređuje da noćas bude na dodatnom oprezu. Sve je to verovatno bilo čisto reda radi. Ona zna da ubica neće skoro opet pokušati.

Gavin izađe iz sobice i ode. Primetila je njegov izlazak, ali ništa mu nije rekla, već se okrenula da tiho porazgovara sa Silvijanom. Crvena prostreli pogledom Gavina tako da bi se i kamen lecnuo.

Gavin prođe pored nekoliko stražara koji su - što se njih tiče - delovali kao da osećaju najveće moguće poštovanje prema njemu. Što se njih tiče, on je sprečio pokušaj Amirlininog ubistva. Gavin im klimnu glavom kada ga pozdraviše. Čubajn je stajao u blizini, zagledajući nož koji je Gavina umalo pogodio u grudi.

Čubajn mu ga pruži. „Jesi li ikada u životu video nešto nalik ovome?"

Gavin prihvati uzani vitki nož. Bio je uravnotežen za bacanje, a sečivo od dobrog čelika pomalo je podsećalo na izduženi plamen sveće. U središtu su bila tri komadića nekog kamena boje krvi.

„Kakav je ovo kamen?", upita Gavin, prinoseći nož svetlu.

„Nikada ga nisam video."

Gavin nekoliko puta okrenu nož u ruci. Nije bilo nikakvih natpisa niti rezbarija. „Ovo čudo umalo me nije ubilo."

„Slobodno ga uzmi, ako hoćeš", reče mu Čubajn. „Možda bi mogao da pitaš Brinove ljude jesu li ikada videli nešto slično. Mi imamo drugi nož, koji smo našli dalje niz hodnik."

„I taj je bio namenjen mom srcu", odgovori Gavin, pa zadenu nož za pojas. „Hvala ti. I ja imam poklon za tebe."

Čubajn izvi jednu obrvu.

„Žalio si se da si ostao bez ljudi", kaza mu Gavin. „Pa, znam za jedan odred vojnika koji mogu srdačno da ti preporučim."