Tornjevi ponoći

„Iz Brinove vojske?", upita Čubajn sneveselivši se. Baš kao mnogi iz Garde Kule, on je Brinovu vojsku i dalje video kao suprotstavljenu snagu.

„Ne“, odgovori Gavin. „Ljudi odani Kuli. Neki od onih koji su se obučavali za Zaštitnike i borih se sa mnom na Elaidinoj strani. Sada se osečaju kao da ne znaju gde im je mesto, a radije bi bih vojnici nego Zaštitnici. Bio bih ti zahvalan ako bi im podario dom. To su dobri ljudi i izvrsni ratnici."

Čubajn klimnu. „Pošalji ih meni.“

„Doći će ti sutra“, reče mu Gavin. „zamoliću te samo za jedno - pokušaj da ne rasturiš družinu. Mnogo toga su prošli zajedno. Ta međusobna veza im daje snagu.“

„To ne bi trebalo da bude teško", odgovori mu Čubajn. „Deseta četa Kule zbrisana je skoro do poslednjeg čoveka u borbi sa onim plamenim Seanšanima. Postaviću neke iskusne zapovednike tvojim momcima i od njih obrazovati novu četu."

„Hvala ti", odgovori mu Gavin, pa pogleda prema Egveninim odajama. „Čubajne, pripazi na nju mesto mene. Mislim da je rešena da izgubi glavu."

„Dužnost mi je uvek bila da branim i čuvam Amirlin. Ali gde ćeš ti biti?"

„Jasno mi je stavila do znanja kako ne želi Zaštitnika", odgovori Gavin, vraćajući se u mislima na sve što mu je Brin kazao. Šta on hoće u životu pored Egvene? Možda je kucnuo čas da to sazna. „Mislim da je krajnje vreme da odem i obiđem sestru."

Čubajn klimnu, a Gavin ode. Otišao je u spavaonicu po svoje stvari - tek nešto malo više od preobuke i zimskog plašta - pa u konjušnici osedlao Izazivača.

Onda je poveo konja do dela određenog za Putovanje. Egvena je odredila da tu jedna sestra bude na dužnosti u svako doba dana i noći. Aes Sedai koja je tu noćas bila - jedna sitna i pospana Zelena po imenu Nimri - ništa ga nije pitala. Otvorila mu je kapiju koja je vodila do padine na nekih sat vremena puta od Kaemlina.

I tako on ostavi Tar Valon - i Egvenu al’Ver - za sobom.

„Šta je to?", zatraži da čuje Lan.

Ostareli Nazar diže pogled sa svojih bisaga. Kosu belu kao sneg držao mu je kožni hadori. Jedan potočić je žuborio u blizini njihovog logora, posred šume planinskih borova. Na tim borovima ne bi trebalo da je ni upola toliko smeđih iglica.

Nazar je gurao nešto u bisage, ali Lan je primetio tračak nečeg zlatnog kako proviruje. „Ovo?“, upita Nazar, pa izvadi tkaninu iz bisaga: jarkobelu zastavu sa zlatnim ždralom izvezenim u središtu. Bio je to lep rad, s prelepim vezom. Lan samo što je ne ote Nazaru između prstiju i ne pocepa je na pola.

„Vidim taj izraz na tvom licu, Lane Mandragorane", reče mu Nazar. „Pa, nemoj da si toliko obuzet sobom kada je o ovome reč. Čovek ima pravo da sa sobom nosi zastavu svog kraljevstva."

„Nazare, ti si pekar.“

„Sine, ja sam na prvom mestu Krajišnik", odgovori mu taj čovek i vrati barjak u bisage. „Ovo je moje nasleđe."

„Ma da!“, odbrusi Lan i okrenu se. Ostali su dizali logor. Nevoljno je dopustio da im se trojica pridošlica priključe - bili su tvrdoglavi kao nerasti, pa je na kraju morao da popusti svom zavetu. Obećao je da će prihvatiti sledbenike. Ti ljudi zapravo nisu ni zamolili da jašu s njim - samo su pošli. To je bilo dovoljno. Sem toga, ako će već putovati u istom smeru, nema previše smisla da dižu dva logora.

Lan nastavi da briše lice od jutarnjeg umivanja. Balen je spremao hleb za doručak. Taj borov šumarak je u istočnom Kandoru; približavaju se granici sa Arafelom. Možda će moći...

Lan se ukoči. U njihovom logoru je bilo nekoliko novih šatora. Osam ljudi je čavrljalo sa Anderom. Trojica su delovali punačko oko struka - sudeći po njihovoj mekanoj odeći, nisu bih ratnici, mada se činilo da jesu Malkijerci. Što se ostale petorice tiče, svi su bili Šijenarci, s perčinima na glavama, kožnim štitnicima za ruke i konjaničkim lukovima u navlakama na leđima, pored dugih mačeva za dve ruke.

„Šta je ovo?", zatraži da čuje Lan.

„Vejlin, Managan i Gorenelin", odgovori Ander, pokazujući Malkijerce. „Ovi ostali su Ki, Žoao, Merekel, Ijanor, Kuen..."

„Nisam pitao ko“, ledeno odbrusi Lan. „Pitao sam šta. Šta si to uradio?"

Ander slegnu ramenima. „Sreli smo ih pre nego što smo naleteli na tebe. Kazali smo im da nas čekaju uz južni drum. Rakim je sinoć otišao da ih dovede dok si ti spavao."

„Rakim je trebalo da bude na straži!", reče Lan.

„Ja sam stražario umesto njega", odgovori Ander. „Mislio sam da će nam ovi momci biti od koristi."

Sva trojica dežmekastih trgovaca pogledaše Lana, pa padoše na kolena. Jedan od njih je otvoreno jecao. „Tai’šar Malkijer."

Petorica Šijenaraca pozdraviše Lana. „Dai Šane", reče jedan od njih.

„Doneli smo šta smo mogli zarad Zlatnog ždrala", reče jedan od trgovaca. „Sve što smo mogli da prikupimo za kratko vreme."

„Nije mnogo", reče treći. „Ali nudimo ti i svoje mačeve. Možda izgleda kao da smo smekšali, ali umemo da se borimo. Borićemo se."

„Nije mi potrebno šta god da ste doneli", razdraženo poče Lan. „Ja..."

„Pre nego što kažeš previše, stari prijatelju", prekide ga Ander, hvatajući Lana za rame, „možda bi trebalo da pogledaš ono tamo." Klimnu u stranu.