Tornjevi ponoći

Skakač mu je to često govorio, od kada je spoznao vuka i vučji san. Iznenada, Perin je otkrio novo značenje toga - ticalo se ulaska u vučji san, ali i samog Perina.

Počeo je da okrivljuje vukove za ono što je on radio, kako se borio, kakav je postao dok su tragali za Failom. Ali da li su oni imali udela u tome? Ili je to neki deo njega? Je li moguće da je to prouzrokovalo da postane vučji brat?

„Je li moguće", reče Perin, „da se trči na sve četiri a ne bude prejako prisutan?"

Naravno da jeste, posla Skakač smejući se kako to vukovi čine - kao da je Perinovo otkriće bilo najočiglednija stvar na svetu. Možda i jeste.

Možda on nije kao ostali vukovi jer je vučji brat. Možda je vučji brat zato što je sličan njima. Nije bilo potrebno da savladava njih - treba da savlada sebe.

„Čopor", reče Perin. „Kako da ih sustignem? Da budem brži?"

To je jedan način. Drugi je da budeš tamo gde želiš.

Perin se namršti. Potom zatvori oči i iskoristi pravac u kojem su vukovi trčali kako bi pretpostavio kuda su se uputili. Nešto se premesti.

Kada je otvorio oči, stajao je na peskovitom bregu prošaranom žbunovima visoke trave. S desne strane se uzdizala ogromna planina kojoj je vrh bio okrnjen - kao da ga je rukom odvalio neki div.

Čopor vukova iskoči iz šume. Mnogi su se smejali. Mladi Bik lovi kada treba da traži kraj! Mladi Bik traži kraj kada treba da uživa u lovu! Smešio se i pokušao da dobrodušno prihvati šalu, ali se zapravo osećao kao onog dana kada je rođak Vil postavio puno vedro mokrog perja da se obruši na Perina.

Nešto je zalelujalo u vazduhu. Kokošje perje, mokro po ivicama. Perin se trgnu shvativši da je rasuto po tlu oko njega. Nestalo je u treptaju oka. U mirisu vukova osećao je da se silno zabavljaju, dok su slali slike Mladog Bika prekrivenog perjem.

Izgubi se u snovima ovde, Mladi Biče, poslao je Skakač, i ti snovi če postati ovaj san.

Perin se počeša po bradi boreći se sa osećajem postiđenosti. I ranije je imao prilike da iskusi nepredvidljivu prirodu vučjeg sna. „U kojoj meri bih mogao da promenim okruženje, ukoliko bih želeo?“

Ukoliko bi želeo?,

reče Skakač. Nije stvar u onome što želiš, Mladi Biče, već u onome što ti je potrebno, što znaš.

Perin se namršti. Vučje izražavanje je još uvek uspevalo da ga zbuni.

Iznenada, svi ostali vukovi iz čopora se okrenuše - kao jedan - i zagledaše na jugozapad. Nestadoše.

Otišli su ovamo. Skakač mu je poslao sliku udaljene čistine okružene šumom. Vuk se spremao da pođe za njima.

„Skakaču!", reče Perin koraknuvši napred. „Kako si znao kuda su otišli? Jesu li ti rekli?"

Ne. Ali ja umem da pratim.

„Kako?", upita Perin.

To je nešto što sam oduvek znao - poput hodanja, skakanja.

„Da, ali kako?"

U vučjem mirisu se osećala zbunjenost. To je miris, konačno je odgovorio, iako je „miris" bio mnogo složeniji od toga. Beše to osećanje, utisak i miris - sve u jednom.

„Idi nekud", reče Perin. „Pokušaću da te pratim."

Skakač nestade. Perin je stao na mesto gde je vuk bio.

Onjuši, reče Skakač. Bio je dovoljno blizu da pošalje. Perin je posegnuo kao po navici. Naišao je na tuce vukova. U stvari, bio je iznenađen koliko je njih našao tamo, na obroncima Zmajeve planine. Nikada ih nije osetio toliko na jednom mestu. Zašto su bili tu? I je li to nebo olujnije nego u ostalim delovima vučjeg sna?

Nije mogao da oseti Skakača - vuk se nekako zatvorio i onemogućio Perinu da odredi gde se nalazi. Perin se smirio. Onjuši, poslao je Skakač. Kako da onjušim? Perin je sklopio oči i pustio da mu mirisi okoline prodru u njušku. Borove šišarke i smola, iglice i lišće, kožolisti i kukute.

I... još nešto. Da, mogao

je da nanjuši još nešto. Dalek i jedva osetan miris koji se nije uklapao. Mnogi mirisi su isti - stalni miris prirodnog izobilja, bogatstva drveća. Pomešani su s mirisom mahovine i vlažnog kamenja. Vazduh je bio drugačiji. Cveće i cvetni prah.

Perin još jače stisnu kapke, udišući duboko. Nekako je od tih mirisa uspeo da sklopi sliku. Taj proces je bio sličan onome kada vučje slanje treba da bude pretočeno u reči.

Tamo, pomislio je. Nešto se premestilo.

Otvorio je oči. Nalazio se na steni koja se nadnosila iznad borove šume - bio je na obronku Zmajeve planine, udaljene nekoliko sati pešačenja od mesta gde se pre toga nalazio. Kamen na kojem je stajao bio je prekriven lišajevima i štrčao je iznad drveća što se prostiralo ispod. Na jednom mestu gde je svetlost mogla da dopre rasle su ljubičice. Lepo je bilo videti cveće koje nije sasušeno ili uvelo, makar samo u vučjem snu.

Hajde, reče Skakač. Sledi me.

I nestade.