Tornjevi ponoći

„Svi koji nisu pod oružjem mahom su otišli iz grada", govorio je Joeli dok je Ituralde prolazio kroz kapiju Maradona. „Blizu smo Pustoši, pa to nije prvi put. Moja rođena sestra Sigril predvodi Poslednje jahače, koji će motriti s jugoistočnog grebena i poslati dalje glas u slučaju da padnemo. Dosad je ona već poslala vesti našim tvrđavama širom Saldeje, tražeći pomoć. Zapaliće buktinje da nas upozori ako pomoć pristigne.

Mršavi čovek se okrenu da pogleda Ituraldea, a lice mu beše sumorno. „Ima malo vojnika koji mogu da nam priteknu u pomoć. Kraljica Tenobija je mnoge povela sa sobom kada je pošla da traži Ponovorođenog Zmaja."

Ituralde klimnu. Nije šepao dok je hodao - Anteji, jedan od Aša’mana, veoma je umešan kada je o Lečenju reč. Njegovi ljudi su žurno digli logor u dvorištu odmah iznad gradskih kapija. Troloci su pokupili šatore koje su oni ostavili za sobom, pa ih zapalili da bi obasjali kako se goste ranjenicima. Ituralde je neke odrede premestio u prazne zgrade, ali hteo je da ostali budu blizu kapije u slučaju napada.

Aša’mani i Aes Sedai leče Ituraldeove ljude, ali posvećuju se samo najtežim slučajevima. Ituralde klimnu Antejlu, koji se bavio ranjenicima u jednom delu trga ograđenom konopcima. Anteji to njegovo klimanje nije ni primetio. Preznojavao se dok se usredsređivao na rad s Moći, o kojoj Ituralde nije želeo ni da razmišlja.

„Jesi li siguran da želiš da ih vidiš?", upita Joeli. Na ramenu je nosio dugo konjaničko koplje, za čiju je glavu bila privezana trouglasta crno-žuta zastavica. Ovdašnji Saldejci su je zvali Izdajičin barjak.

Grad je ključao od napetosti, pošto su se različite skupine Saldejaca mrko gledale. Mnogi su nosili isprepletene trake crne i žute tkanine, pa tako privezane za kanije. Ti su klimali Joeliju u znak pozdrava.

Desja gavane sierto kuendar isain karentin, pomislio je Ituralde. Ta izreka na starom jeziku značila je: „Odlučno srce vredi kao deset rasprava." Pretpostavljao je šta taj barjak znači. Čovek ponekad zna šta mora da uradi, mada to zvuči pogrešno.

Njih dvojica su neko vreme samo išli ulicama. Maradon je ličio na većinu krajiških gradova: pravi zidovi, četvrtaste zgrade, uzane ulice. Kuće su delovale kao utvrđenja, s malim prozorima i debelim vratima. Ulice su neobično krivudale, a nigde nije bilo slamnatih krovova - samo šindra otporna na vatru. Skorena krv na nekoliko ključnih raskrsnica teško se razaznavala naspram tamnog kamena, ali Ituralde je znao šta da traži pogledom. To što je Joeli izbavio njegovu vojsku usledilo je nakon borbi između Saldejaca.

Stigoše do jedne neugledne zgrade. Nije bilo nikakvog načina da neki stranac zna da to zdanje pripada Vramu Torkumenu, kraljičinom dalekom rođaku, postavljenom za vlastelina tog grada u njenom odsustvu. Vojnici pred vratima nosili su žuto i crno. Pozdraviše Joelija.

Kada uđoše, Ituralde i Joeli priđoše jednom uzanom stepeništu i popeše se uz tri sprata. Vojnici su bili u skoro svim prostorijama. Na poslednjem spratu, četvorica vojnika su nosila Izdajičin barjak i čuvala velika vrata sa zlatnim intarzijama. Hodnik je bio mračan, a u njemu uzani prozori i tepih na kom su se smenjivale crna, zelena i crvena boja.

„Imaš li šta da izvestiš, Tarane?“, upita Joeli.

„Ništa“, odgovori ovaj i pozdravi. Imao je duge brkove i krive noge kao i svaki čovek kome je u sedlu veoma udobno.

Joeli klimnu. „Hvala ti, Tarane. Na svemu što činiš."

„Uz tebe sam, gospodine. I biću do kraja."

„Neka ti pogled bude okrenut severu, ali srce jugu, prijatelju moj", reče mu Joeh, pa duboko udahnu i otvori vrata. Ituralde pođe za njim.

U toj sobi jedan Saldejac u skupocenoj crvenoj odori sedeo je pored ognjišta i pio vino iz pehara. Žena u lepoj haljini vezla je sedeči u stolici naspram njega. Ni jedno ni drugo nisu digli pogled.

„Lorde Torkumene", kaza Joeli. „Ovo je Rodel Ituralde, predvodnik domanske vojske."

Čovek kraj ognjišta uzdahnu, ne ispuštajući pehar. „Ne kucaš, ne čekaš da ti se prvi obratim, dolaziš kada sam ja spomenuo

svoju potrebu za promišljanjem u tišini."

„Zaista, Vrame", obrati mu se ona žena, „zar od ovog čoveka očekuješ pristojnosti Sada."

Joeli nemo spusti šaku na balčak U sobi je bio nabacan raznoliki nameštaj: jedan krevet, kojem tu očigledno nije mesto, bio je gurnut u stranu, a bilo je tu i nekoliko kovčega i ormara.

„Dakle", kaza Vram, „Rodele Ituralde. Ti si jedan od velikih kapetana. Shvatam da je možda uvredljivo što pitam, ali moram da poštujem pravila.

Shvataš li da si u opasnosti da započneš rat zbog toga što si doveo vojsku na naše tle?“

„Ja služim Ponovorođenom Zmaju", odgovori Ituralde. „Tarmon Gai’don se bliži i sve pređašnje odanosti, granice i zakoni podložni su Zmajevoj volji."

Vram coknu jezikom. „Zmajuzaklet. Naravno, čuo sam izveštaje - a oni ljudi u tvoj oj službi očigledan su nagoveštaj. Ali i dalje mi je čudno što to čujem. Zar ne shvataš da zvučiš potpuno glupo?"