Tornjevi ponoći

Stajala je leđima pribijena uz obližnji zid, napeto gledajući niz hodnik. Kada je progovorio, smesta se okrenula prema njemu i digla ruke. Osetio je kako ga nešto hvata. Međutim, njegov um je smesta odgovorio na to i odgurnuo vazduh.

Egvena se lecnu kada joj nije pošlo za rukom da ga zgrabi.

On zakorači prema njoj. „Egvena, ne bi trebalo da si ovde. Ovo mesto je opasno."

„Perine?“

„Ne znam kako si dospela ovamo", reče joj Perin, „ali moraš da ideš. Molim te."

„Kako si me zaustavio?", zatraži ona da čuje. „Šta tražiš ovde? Jesi li bio s Random? Reci mi gde je on.“

Obraćala mu se s neverovatnom samouverenošću. Skoro kao da deluje potpuno drugačije - decenijama je starija od one devojke koju je poznavao. Perin zausti da odgovori, ali Egvena ga prekide.

„Nemam vremena za ovo", reče mu. „Žao mi je, Perine. Vratiću se po tebe." Ona diže ruku, a on oseti kako se stvari oko njega menjaju. Konopci su se pojavili i vezali ga.

On spusti pogled, kao da mu je to smešno. Konopci skliznuše s njega istog trena kada je pomislio da su labavi. Egvena trepnu, gledajući ih kako padaju na pod. „Kako..."

Neko izlete iz obližnje prostorije - jedna visoka žena vitkog vrata i vrane kose, u pripijenoj beloj haljini. Ta žena se nasmeši i diže ruke a pred njom se pojavi svetlost. Perin nije ni morao da zna šta ona radi. On je vuk. On vlada tim mestom. Tkanja su beznačajna. Zamislio je da ga napad te žene promašuje; znao je da će biti tako.

Prečaga blistavobele svetlosti sevnu od te žene. Perin diže ruku ispred sebe i Egvene. Svetlost nestade, kao da je zaustavljena njegovim dlanom.

Egvena se okrenu i zid iznad žene se raspuče, tako da je zasu krupno kamenje. Jedan kamen je udari u glavu tako silno da se ova prosu po podu. Svetlosti, verovatno je mrtva nakon takvog udarca.

Egvena je mirisala preneraženo. Hitro se okrenula da ga pogleda. „Kobna vatra? Zaustavio si kobnu vatru? To ništa ne može da učini."

„To je samo tkanje", odgovori Perin i posegnu ka Skakaču. Gde je Koljač?

„To nije samo tkanje, Perine. To je..."

„Izvini, Egvena", prekide je. „Pričaćemo kasnije. Pazi šta radiš ovde. Verovatno već znaš kako ovde moraš da se paziš, ali svejedno. Ovo mesto je opasnije nego što pretpostavljaš."

On se okrenu i otrča, ostavljajući Egvenu da zatečeno zamuckuje. Izgleda da joj je pošlo za rukom da postane Aes Sedai. To je dobro; zaslužila je to.

Skakaču?, poslao je. Gde si?

Jedini odgovor koji je dobio bilo je iznenadno i zastrašujuće slanje bola.

Gavin se borio za glavu na ramenima protiv tri žive senke, što su se sastojale od tame i čelika.

Iskušavale su ga do njegovih krajnjih granica, nanevši mu nekoliko krvavih rana po rukama i nogama. Upotrebio je „vihor besni“ i tako odbranio svoje najosetljivije tačke. Jedva. Kapi njegove krvi umrljale su laganu zavesu oko Egveninog kreveta. Ako su njegovi protivnici već ubili Egvenu, svaka im onda čast na tome koliko se umešno pretvaraju da joj prete. Obuzimaju ga umor i iznurenost. Čizme mu ostavljaju krvave otiske kako korača. Bol i ne oseća. Sve sporije zaustavlja njihove udarce. Još koji trenutak i ubiće ga.

Od pomoći ni traga ni glasa, mada je promukao od urlanja. Budalo!, pomislio je. Moraš više da razmišljaš a manje da srljaš u opasnost! Trebalo je da uzbuni čitavu Kulu.

Jedini razlog zašto je on i dalje živ jeste što su njih trojica veoma oprezni i paze da ga najpre iznure. Kada on bude pao, oni će krenuti da divljaju kroz Belu kulu, ako je verovati onoj sul’dam. Aes Sedai će biti potpuno iznenađene. Ova noć se može pokazati većom nedaćom nego što je to bio prvobitni seanšanski napad.

Trojica neprijatelja napadoše.

Ne!, pomislio je Gavin kada je jedan od njih pokušao da izvede „reka podriva obalu". On skoči napred, između dva sečiva, i zamahnu svojim oružjem. Neverovatno, ali sečivo mu se zari u meso i začu se krik. Krv se rasu po podu, a jedna senovita prilika pade.

Druga dvojica opsovaše i u potpunosti prestaše da ga iznuruju, već ga napadoše tako da sečiva sevnuše posred mračne izmaglice. Potpuno iznuren, Gavin zadobi još jednu ranu po ramenu, a krv mu brižnu niz ruku ispod kaputa.

Senke. Kako čovek da se bori protiv senki? To je nemoguće!

Tamo gde ima svetla, mora da bude i senke...

Sinu mu poslednja, očajnička misao. On kriknu i skoči u stranu, pa strgnu jastuk sa Egveninog kreveta. Sečiva sevnuše kroz vazduh oko njega, a on se okrenu i baci jastuk na svetiljku tako da je ugasi.

Sobom zavlada mrak. Nema svetlosti. Nema senki.

Ravnopravnost.

Mrak je sve izjednačio. Noću se ne vide boje. Nije video krv na svojim rukama, crne senke svojih neprijatelja niti Egveninu belu postelju. Ali čuo je ljude kako se kreću.

On diže sečivo i upusti se u očajnički napad, koristeći „kolibri ljubi ružu“, predvidevši kuda će se krvonoževi pomeriti. Više ga nisu ometale njihove zamagljene prilike, tako da je njegov mač pogodio metu i zario se u meso.