Tornjevi ponoći

Egvena posla sebe iza jedne od zaraćenih skupina i oko sebe stvori debeli stakleni valjak kako bi se zaštitila. Kula je tu bila srušena i razvaljena, a zidovi su se pušili. Egvena ugleda priliku u plavoj haljini kako čuči iza dela srušenog zida.

Nikola?, besno je pomislila Egvena. Kako li je dospela ovamo? Mislila sam da sada mogu da joj verujem! Mala glupača mora da je uzela snevački ter’angreal od neke Aes Sedai koja se probudila.

Egvena se pripremi da skoči do te devojke, ali tle se odjednom ispod Nikole zatalasa i vatra buknu. Nikola vrisnu i polete u vazduh, a komadi rastopljenog kamena rasuše se oko nje.

Egvena dreknu i posla sebe tamo, zamišljajući stameni kameni zid ispod Nikole. Devojka pade na taj zid, sva krvava, ali obnevidela. Egvena opsova i kleknu. Devojka nije disala.

„Ne!“, ote se Egveni.

„Egvena al’Ver! Pazi!" Melainin glas.

Egvena se uplašeno okrenu kada se zid od debelog granita pojavi pored nje i zaustavi nekoliko ognjenih mlazova koji su joj suknuli u leda. Melaina se pojavi odmah pored Egvene, odevena sva u crno, čak i tamne kože. Krila se u senkama pored hodnika.

„Ovo mesto postalo je preopasno za tebe", reče joj Melaina. „Prepusti bitku nama."

Egvena spusti pogled. Nikolin leš je nestao. Budalasto dete! Provirila je iza zida i ugledala dve Crne sestre - Alvijarin i Ramolu - kako stoje leđa uz leđa i šalju razorna tkanja u različite smerove. Iza njih se nalazila jedna prostorija. Egvena može da učini isto što je već nekoliko puta činila - da skoči u tu prostoriju, uništi zid tako da padne na njih dve...

Budalasto dete, kazala joj je Bair, tvoj obrazac je očigledan.

Mesana i želi da ona tako postupi. Dve Crne sestre su mamac.

Egvena skoči u prostoriju, ali pribi se leđima uza zid. Isprazni um, napeto čekajući.

Mesana se pojavi baš kao ranije. Ona razvijorena crna odeća jeste zadivljujuća, ali je i glupa. Potrebno je da stalno razmišlja o tome da bi je održavala. Egvena pogleda tu ženu pravo u oči, u kojima se videlo iznenađenje, i vide tkanja koja je pripremila.

Neće me pogoditi, samouvereno je pomislila Egvena. Bela kula je njena. Mesana i njene poslušnice upale su tu, pa ubile Nikolu, Šiven i Karlinju.

Tkanja poleteše, ali poviše se oko Egvene. Tren kasnije, Egvena je bila u odeći jedne Mudre. U beloj bluzi, smeđoj suknji i sa šalom na ramenima. Zamislila je koplje u ruci, aijelsko koplje, i bacila ga je odsečno i tačno.

Koplje probi tkanja Vatre i Vazduha, razarajući ih, pa se zari u nešto debelo. Zid Vazduha ispred Mesane. Egvena odbi da to dopusti. Tome zidu tu nije mesto. Ne

postoji.

Koplje prestade da usporava i polete napred, pa se zari Mesani u vrat. Žena razrogači oči i klonu unazad, kako joj krv pokulja iz rane. Crne trake koje su se vijorile oko nje potpuno nestadoše, kao i haljina. Dakle, ipak je to bilo tkanje. Mesanino zatamnjeno lice pretvori se u...

Katerina? Egvena se namršti. Mesana je sve vreme bila Katerina? Ali ona je bila Crna i pobegla je iz kule. Nije ostala, a to znači...

Ne, pomislila je Egvena, prevarena sam. Ona je...

U tom trenutku, Egvena oseti kako joj se nešto sklapa oko vrata. Nešto hladno i metalno, dobro poznato i užasavajuće. Istog trena, Izvor joj pobeže, jer joj više nije bilo dozvoljeno da ga drži.

Prestravljeno se okrenu. Pred njom je stajala žena tamne kose podšišane u visini brade i tamnoplavih očiju. Nije delovala upečatljivo, ali bila je veoma snažna kada je o Moći reč. Na zapešću je nosila narukvicu, povocem povezanu s metalnom ogrlicom oko Egveninog vrata.

A’dam.

„Izvrsno", reče Mesana. „Vi ste baš nevaspitana deca." Coknu jezikom u znak neodobravanja. Za tren oka premestila se nekud drugde i povela Egvenu sa sobom. Bila je to odaja bez prozora, koja je izgledala kao da je isklesana iz kamena. U njoj nije bilo čak ni vrata.

Alvijarin je tu čekala, odevena u belo-crvenu haljinu. Ta žena je smesta pala na kolena pred Mesanom, mada nije odolela a da ne pogleda Egvenu pogledom punim zadovoljstva.

Egvena jedva da ju je primetila. Ukočeno je stajala, dok joj je um bio preplavljen zastrašujućim mislima. Opet je u klopci! To ne može da podnese. Pre će umreti nego da dozvoli da se to dogodi. Slike joj proleteše kroz glavu. Zatočena u jednoj prostoriji i nemoćna da pređe više od nekoliko koraka a da je a’dam ne savlada. Ponašali su se prema njoj kao prema životinji, dok ju je sve više mučio osećaj da će s vremenom pući i na kraju postati upravo ono što se od nje želi.

O, Svetlosti. Ne može da opet preživi sve to. Ne to.

„Reci onima gore da se povuku", obratila se Mesana Alvijarin, govoreći spokojnim glasom. Egvena jedva da je čula te reči koliko je bila zatečena. „Glupače su i bedno su se pokazale. Kazne će biti određene."