Tornjevi ponoći

Aijeli će tako povratiti svoju čast. Kada iskupiš svoj toh, zaboraviš ga. Bahato je prisećati se krivice za koju si se iskupio. Onda će završiti. Moći će da se vrate i da se više ne stide onoga što se odigralo u prošlosti. Avijenda klimnu samoj sebi.

„I tako je", kaza Nakomi, pružajući joj šoljicu čaja, „Trostruka zemlja bila naša kazna. Došli smo ovamo kako bismo izrash u ljude koji će moći da ispune svoj toh."

„Da“, odgovori Avijenda. To joj je bilo jasno.

„Dakle, kada se budemo borili za Kar’a’karna, ispunićemo taj toh, pa stoga više neće biti nikakvog razloga da budemo kažnjavani. Ako je tako, zašto da se vraćamo ovamo? Zar to ne bi bilo isto što i traženje dalje kazne nakon što je toh ispunjen?"

Avijenda se ukoči. Ali ne - to je besmisleno. Ne želi da se raspravlja s Nakomi o tome, ali Aijelima je mesto u Trostrukoj zemlji.

„Zmajev narod", kaza Nakomi, otpijajući čaj. „Eto šta smo. Služenje Zmaju jeste svrha svega što smo činili. Naših običaja, naših međusobnih napada, naše stroge i teške obuke... našeg načina života.“

„Da", odgovori Avijenda.

„Dakle“, tiho nastavi Nakomi, „kada Slepnik bude poražen - šta nama preostaje? Možda su baš zbog toga mnogi odbili da slede Kar’a’karna. Zato što su zabrinuti zbog toga šta to znači? Zašto nastaviti sa starim običajima? Kako da nađemo čast u pljačkanju i međusobnom ubijanju, ako se više ne pripremamo za tako važan zadatak? Zašto da postajemo snažniji? Zarad snage same po sebi?“

„Žao mi je“, prekide je Nakomi. „Opet sam trtljala ne razmišljajući. Bojim se da sam sklona tome. Evo, hajde da jedemo."

Avijenda se prenu. Zacelo krtole još nisu pečene. Međutim, Nakomi ih izvadi i one predivno zamirisaše. Ona raseče oklopnika, pa iz uprtnjače izvadi dva limena tanjira. Začini meso i krtole, pa pruži tanjir Avijendi.

Ona kolebljivo okusi jelo. Hrana je bila veoma ukusna. Čak predivna. Daleko bolja od mnogih gozbi u lepim palatama, kojima je u mokrozemlju prisustvovala. Zapanjeno se zagledala u tanjir.

„Izvinjavam se“, reče joj Nakomi. „Moram da odgovorim prirodi." Nasmeši se ustajući, pa ode u mrak.

Avijenda je ćutke jela, uznemirena svime što je izrečeno. Zar tako predivan obrok, spremljen nad vatrom od skromnih sastojaka, nije dokaz da mokrozemski lagodan život nije neophodan?

Ali šta je sada aijelska svrha? Šta će raditi ako ne čekati Kar’a’karna? Da se bore, da. A onda? Da nastave da ubijaju jedni druge u pljačkaškim napadima? S kakvim ciljem?

Završi sa jelom, nakon toga dugo razmišljajući. Predugo. Nakomi se u međuvremenu nije vratila. Zabrinuta, Avijenda ode da je potraži, ali od nje ne nađe ni traga ni glasa.

Vrativši se svojoj vatri, Avijenda vide da su Nakomina uprtnjača i tanjiri nestali. Neko vreme je čekala, ali žena se nije vratila.

Avijenda je na kraju otišla na spavanje, veoma uznemirena.

40

Kovanje

Perin je sam sedeo na jednom panju, očiju sklopljenih a lica okrenutog tamnom nebu. Logor je bio podignut, kapija zatvorena a izveštaji primljeni. Perin napokon ima vremena da se odmori.

To je opasno. Odmor mu omogućava da razmišlja. Razmišljanje budi sećanja. Sećanja donose bol.

Oseća kako vetar nosi miris celog sveta. Slojevi raznih mirisa komešaju se i pretapaju. Tabor oko njega: znojavi ljudi, začini za kuvanje, sapun, konjska balega, ljudska osećanja. Brda oko njega: suve borove iglice, blato sa obala potoka, lešina mrtve životinje. Svet dalje od toga: naznake prašine s dalekog druma, bokor lavande nekako preživeo u umirućem svetu.

Nema polena. Nema vukova. I jedno i drugo deluje mu kao strašno znamenje.

Osećao se bolesno. Bolesno u telu, kao da mu je trbuh pun blatnjave močvarne vode, natrule mahovine i mrtvih buba. Došlo mu je da vrišti. Želeo je da pronađe Koljača i da ga ubije, udarajući ga pesnicama po licu sve dok ne bude krvav do lakata.

Začuše se koraci. Faila. „Perine? Želiš li da razgovaraš s nekim?"

On otvori oči. Trebalo bi da plače i da urla na sav glas, ali bio je hladan. Hladan i besan. To dvoje kod njega ne ide jedno s drugim.

Šator mu je bio podignut nedaleko odatle; šatorska krila lepetala su na vetru. Galad je stajao naslonjen o jednu obližnju mladicu kožolista. Iz daljine se čulo kako neki potkivač radi dokasno. Tihi udarci odzvanjali su kroz mrak.

„Faila, nisam uspeo“, prošapta Perin.

„Uništio si ter’angreal“, reče mu ona kleknuvši pored njega. „Spasao si naše ljude."

„A Koljač nas je svejedno porazio", ogorčeno odgovori on. „Bilo nas je petoro u čoporu, a opet nedovoljno protiv njega."

Perin se upravo tako osećao kada je saznao da su mu porodicu ubili Troloci. Koliko će Senka oteti od njega dok se sve to ne završi? Skakač bi trebalo da je bio bezbedan u vučjem snu.

Budalasto štene, budalasto štene.

Je li uopšte postojala zamka za Perinovu vojsku? Koljačev snoklin mogao je da bude namenjen nečemu drugom. To je mogla biti puka slučajnost.

Nema slučajnosti za jednog ta’verena.