Tornjevi ponoći

„Da." Bio je slab, ali pošlo mu je za rukom da ustane uz Failinu pomoć. Šatorsko krilo zašušta i Čijad uđe noseći mešinu s vodom. Perin je sa zahvalnošću prihvati i otpi vode iz nje. Voda mu je utolila žeđ, ali bol je i dalje buktao u njemu.

Skakač... On spusti mešinu. U vučjem snu, smrt je konačna. Kuda će Skakačeva duša otići?

Moram da nastavim, pomislio je Perin. Da odvedem svoje ljude u bezbednost. On priđe izlazu iz šatora. Noge ga već bolje slušaju.

„Mužu moj, vidim tvoju tugu", reče Faila hodajući pored njega, držeći ga za ruku. „Šta se desilo?"

„Izgubio sam prijatelja", tiho odgovori Perin. „Po drugi put."

„Skakača?" U njenom mirisu osećala se bojazan.

„Da."

„O, Perine, žao mi je." Glas joj je bio nežan dok su izlazili iz šatora. Šator je bio jedini na livadi gde je nekada bivakovala njegova vojska. Na smeđoj i žutoj travi još se videlo gde su šatori bih podignuti, a staze utabane u blatnjavu zemlju svuda su se ukrštale. Sve je to ličilo na tlocrt za neki grad, sa zemljištem odvojenim za zgrade i iscrtanim putevima. Ali tu sada skoro i da nije bilo ljudi.

Gromonosno nebo bilo je mračno. Čijad je pridigla svetiljku kako bi obasjala travu ispred njih. Čekalo ih je nekoliko odreda vojnika. Device visoko digoše koplja kada ga ugledaše, pa zalupaše njima po štitovima. Bio je to znak odobravanja.

Dvorečani su takođe bili tu, okupljajući se kako se glas pronosio. Koliko li su pogodili od onoga što je on radio? Dvorečani zaklicaše, a Perin im klimnu, premda se osećao napeto. U vazduhu se još osećala ona iskvarenost. Pretpostavljao je da to izaziva snoklin, ali izgleda da je pogrešio. U vazduhu se osećao miris Pustoši.

Aša’mani su stajali na mestu koje je nekada bilo središte logora. Okrenuše se kada im Perin priđe, pozdravljajući ga tako što prineše šake grudima. Delovali su kao da su u dobrom stanju, iako su upravo preselili skoro čitav tabor.

„Ljudi, vodite nas odavde", obrati im se Perin. „Neću ni trenutak više da provedem na ovom mestu.“

„Da, milostivi", odgovori Grejdi. Zvučao je željno. Na licu mu se pojavi usredsređenost, a onda se jedna mala kapija otvori pored njega. „Prolazite", kaza Perin i mahnu Dvorečanima. Oni brzo zakoračiše. Device i Gaul čekali su s Perinom, kao i Elijas.

Svetlosti,

pomislio je Perin šestareći pogledom po polju gde je do maločas bio logor. Osećam se kao miš kada ga kobac odmerava.

„Je li izvodljivo da malo osvetliš okolinu?", upita Perin Niejlda, koji je stajao pored kapije.

Aša’man naheri glavu i nekoliko blistavih kugli pojavi se oko njega, pa se razleteše po celoj livadi.

Nisu obasjale ništa. Samo napušteno logorište. Poslednji vojnici naposletku prođoše kroz kapiju. Perin i Faila prođoše za njima, a nakon njih Gaul, Elijas i Device. Naposletku prođoše usmerivači, hodajući zbijeno.

Vazduh na drugoj strani kapije bio je svež i mirisao je osvežavajuće čisto. Perin nije ni shvatao koliko ga je onaj zli smrad mučio. On duboko udahnu. Nalazili su se na jednoj uzvisini, nedaleko od niza svetala pored reke, koja su verovatno Beli Most.

Njegova vojska zaklica kada on zakorači kroz kapiju. Veliki logor već je bio skoro potpuno podignut, a stražarske postaje na svojim mestima. Kapija se otvarala na jedan veliki zabran blizu zadnjeg dela tabora, obeležen stubovima.

Pobegli su. Cena je bila velika, ali pobegli su.

Grendal se zavali u svoju naslonjaču. Kožni jastuci bili su napunjeni paperjem mladih kalira, koji u ovom Dobu žive samo u Šari. Jedva da je obraćala pažnju na tu skupocenost.

Sluga - onaj kojeg joj je Moridin pozajmio - klečao je pred njom na jednom kolenu. Pogled mu je bio buran i samo napola spušten. Taj se obuzdava, ali jedva. Zna da je jedinstven.

A izgleda i da zna da će njegov neuspeh pasti na njenu glavu. Grendal se nije preznojavala. Predobro vlada sobom da bi to dopustila. Kapci na prozoru u toj prostranoj odaji popločanoj crvenim pločicama naglo se uz tresak rastvoriše i hladan morski vetar dunu i ugasi nekoliko svetiljaka. Pramičci dima digoše se s fitilja.

Ona neće pretrpeti neuspeh.

„Svejedno pripremi zamku", zapovedi ona.

„Ali...“, zausti sluga.

„Radi šta ti se kaže i ne

odgovaraj jednom od Izabranih, pseto."

Sluga spusti pogled, mada mu je u očima još goreo pobunjenički plamen.

Nije bitno. I dalje joj ostaje jedna alatka, koju je veoma pažljivo postavila. Alatka koju je i pripremila za ovakav trenutak.

To mora da se izvede veoma pažljivo. Ajbara je ta’veren - i to zastrašujuće snažan. Strele odapete s daljine promašiće ga, a u trenucima spokoja i promišljanja on će biti na oprezu, pa će pobeći.

Potrebna joj je oluja, s njim u središtu. A onda će se sečivo ustremiti. Ovo još nije završeno, nesuđeni kovaču. Ni u kom slučaju.

39

U Trostrukoj zemlji