Tornjevi ponoći

Avijenda uze mešinu. Zapravo, ne može da se odrekne ni kapi vode - do Ruideana je deli još nekoliko dana puta - ali bilo bi uvredljivo da ne odgovori na taj zahtev, nakon što je ponudila da podeli hlad.

Nakomi prihvati mešinu i napuni čajnik, pa ga stavi iznad vatre da se greje. „Nenadano zadovoljstvo je", reče Nakomi, preturajući po uprtnjači, „to što mi se put ukrstio sa ženom koja je na putu za Ruidean. Reci mi, jesi li dugo bila učenica?"

„Predugo", odgovori Avijenda, „najviše zbog moje tvrdoglavosti."

„Ah“, odvrati Nakomi. „Dete, držiš se kao ratnica. Reci mi, jesi li ti jedna od onih koji su otišli na zapad? Onih koji su se pridružili onome što se proglasio Kar’a’karnom?"

„On jeste Kar’a’karn", odvrati joj Avijenda.

„Nisam ni rekla da nije", reče joj Nakomi, kao da joj je to smešno, pa izvadi nešto listića čaja i bilja.

Ne. Nije to rekla. Avijenda okrenu svog oklopnika, a stomak joj zakrča. Moraće s Nakomi da podeli i obrok.

„Mogu li da pitam", reče Nakomi, „šta ti misliš o Kar’a’karnu?"

Volim ga, smesta je pomislila Avijenda. Ali to nije mogla da kaže. „Mislim da je on stekao veoma mnogo časti. Mada ne zna kako se stvari pravilno rade - uči."

„Dakle, provela si neko vreme s njim?“

„Malo“, odgovori Avijenda - a onda, da bi bila iskrenija, dodade: „Više nego većina drugih ljudi."

„On je mokrozemac", zamišljeno primeti Nakomi. „I Kar’a’karn. Reci mi, je li mokrozemlje onako veličanstveno kao što se priča? Reke tako široke da se ne vidi druga obala, biljke toliko pune vode da prsnu kada ih stisneš?"

„Mokrozemlje nije veličanstveno", odgovori Avijenda. „Opasno je. Slabi nas."

Nakomi se namršti.

Ko je ova žena? Nije neobično zateći Aijele kako putuju Pustarom; čak i deca nauče da se staraju o sebi. Ali zar ne bi trebalo da putuje s prijateljima ili porodicom? Ne nosi odeću Mudre, ali ima nečega u vezi s njom...

Nakomi promeša čaj, pa pomeri Avijendinog oklopnika i stavi ga iznad žara, da bi se ravnomernije pekao. Iz uprtnjače izvadi nekoliko korenova dubočnika. Avijendina majka ga je uvek pekla. Nakomi ih stavi u mali zemljani sač, pa ga gurnu u žar. Avijenda nije ni shvatila da je vatra postala tako topla. Odakle toliko žeravice?

„Deluješ uznemireno", primeti Nakomi. „Daleko bilo da ja preispitujem učenicu Mudrih, ali vidim ti zabrinutost u očima."

Avijenda se jedva suzdrža da se ne namršti. Više bi volela da bude sama, ali ipak jeste pozvala tu ženu da s njom podeli vodu i hlad. „Zabrinuta sam zbog našeg naroda. Dolaze opasna vremena."

„Poslednja bitka", tiho kaza Nakomi. „Stvar o kojoj mokrozemci pričaju."

„Da. Brinem o nečemu pored toga. Brinem da će mokrozemlje iskvariti naš narod. Da će ga učiniti nejakim."

„Ali mokrozemlje je deo naše sudbine, zar ne? Stvari za koje se priča da ih je Kar’a’karn obznanio... povezuju nas s mokrozemljem na razne zanimljive načine. Pod pretpostavkom da je ono što je rekao istina."

„On ne bi lagao kada je o tome reč", odgovori Avijenda.

Malo jato lešinara kreštalo je prelećući ih u mraku. Istorija Avijendinog naroda - stvari koje je Rand al’Tor obznanio - i dalje nanosi bol mnogim Aijelima. Avijenda će u Ruideanu ubrzo sopstvenim očima videti tu istoriju: da su Aijeli prekršili svoje zavete. Avijendin narod je nekada sledio, pa odbacio Put lista.

„Iznela si zanimljiva zapažanja, učenice", reče Nakomi sipajući čaj. „Naša zemlja se zove Trostuka zemlja. Tostruka zbog toga što nam radi tri stvari. Kažnjava nas zbog greha koji smo počinili. Iskušava našu hrabrost. Predstavlja nakovanj koji nas oblikuje."

„Trostruka zemlja nas snaži. Stoga, napuštajući nju, postajemo slabi."

„Ali ako smo došli ovamo kako bismo bili prekovani u nešto snažno", primeti Nakomi, „zar to ne nagoveštava da su iskušenja s kojima ćemo se suočiti - u mokrozemlju - jednako opasna kao Trostruka zemlja? Toliko opasna i teška da smo morali da dođemo ovamo kako bismo se pripremili za njih?" Ona odmahnu glavom. „Ah, ali ne bi trebalo da se raspravljam s jednom Mudrom, čak ni sa učenicom. Imam toh."

„Nikada nema toha zbog mudrih reči", odvrati Avijenda. „Reci mi, Nakomi, kuda to putuješ? Iz koje si septe?"

„Daleko sam od svog krova", setno odgovori žena, „ali opet ne tako daleko. Možda je on daleko od mene. Ne mogu da odgovorim na tvoje pitanje, učenice, jer nije na meni da otkrijem tu istinu."

Avijenda se namršti. Kakav je sad pa to odgovor?

„Čini mi se“, kaza Nakomi, „da je naš narod zaslužio veliki toh time što je prekršio naše drevne zavete da ne činimo nasilje."

„Da", odgovori Avijenda. Šta čovek da radi kada čitav njegov narod učini nešto tako strašno? Upravo je zbog toga tako mnogo Aijela postalo obeshrabreno. Odbacili su svoja koplja, ili odbili da skinu gai'šainsku belinu, stavljajući time do znanja da njihov narod ima takav toh da se nikada ne može iskupiti.

Ali greše. Aijelski toh može da se iskupi - mora da se iskupi. To je svrha služenja Kar’a’karnu, predstavniku onih kojima su se Aijeli prvobitno zavetovali.

„Ispunićemo svoj toh", reče Avijenda, „boreći se u Poslednjoj bici."