Tornjevi ponoći

Avijenda se napokon opet osećala dobro. Trostruka zemlja zrači nekim spokojnim savršenstvom. Mokrozemci misle da je krajolik jednoličan, a boje neugledne - ali Avijendi su bile prelepe. Jednostavni prelivi smeđe boje. Bili su joj dobro poznati i na njih je mogla da se osloni, za razliku od mokrozemlja, gde se i krajolik i vreme menjaju čim se čovek okrene.

Avijenda je trčala kroz mrak, a svaki korak padao joj je na prašnjavo telo. Prvi put za mnogo meseci osećala se kao da je potpuno sama. U mokrozemlju se uvek osećala kao da je posmatra neki neprijatelj kojeg ne može ni da vidi ni da napadne.

U Trostrukoj zemlji nije ništa bezbednija. Daleko od toga. Onaj senoviti žbun nadre zapravo je jazbina smrtonosne zmije. Ako bi se neko očešao o to bodljikavo granje, zmija bi napala; znala je čak pet ljudi koji su umrli od tih ugriza. Ta jazbina bila je samo jedna od mnogih opasnosti kraj kojih je prošla trčeći ka Ruideanu. Međutim, sve te opasnosti bile su razumljive. Mogla je da ih uoči, da ih odmeri i izbegne. Ako umre od zmijskog ugriza ili se onesvesti od vreline - sama će biti kriva.

Uvek

je bolje suočiti se s neprijateljem ili opasnošću koje možeš da vidiš, nego se pribojavati šta se krije iza lica lažljivih mokrozemaca.

Nastavila je da trči, iako je bilo sve mračnije. Dobro se oseća zbog toga što se ponovo preznojava. U mokrozemlju, ljudi se ne znoje dovoljno; možda su zbog toga onako neobični. Umesto da puste da ih sunce ugreje, traže osveženje. Umesto da odu u šator za znojenje kako bi se očistili, potapaju se u vodu. To sigurno nije zdravo.

Ali ona neće lagati sebe. I Avijenda je uživala u tim udobnostima i naučila je da uživa u kupanju i lepim haljinama koje joj je Elejna nametnula. Čovek mora da prizna svoje slabosti da bi ih mogao pobediti. Sada, dok trči preko nežno zatalasanog tla Trostruke zemlje, Avijenda je povratila ispravno gledište na svet.

Naposletku je usporila. Ma koliko primamljivo bilo putovati noću a prespavati vrelinu koja vlada danju, to nije pametno. Pogrešan korak u mraku može da košta života. Brzo je prikupila uvelo žbunje taka i nešto kore sa ina’ta, a onda napravila bivak pored jednog ogromnog kamena.

Ubrzo je zapalila vatru, a narandžasta svetlost odražavala se spram stene koja se nadnosila nad njom. Ranije je ulovila malog oklopnika, pa ga je sad izvadila iz zavežljaja, odrala i natakla na ražanj. Nije to baš najukusniji mogući obrok, ali jeste zadovoljavajući.

Avijenda sede, gledajući kako vatra pucketa i osećajući kako se širi miris pečenog mesa.

Da, drago joj je što nije Putovala pravo u Ruidean, već je odvojila vreme - bez obzira na to što ga ima tako malo i što je toliko dragoceno - da trči kroz Trostruku zemlju. To joj je pomoglo da uvidi ono što je bila i šta je postala. Device Avijende više nema. Prigrlila je put Mudrih i to joj je povratilo čast. Opet ima svrhu u životu. Kao Mudra, moći će da pomogne svom narodu da prebrodi najteže vreme.

Kada se to završi, njen narod će morati da se vrati u Trostruku zemlju. Svakim danom provedenim u mokrozemlju - sve su slabiji. Ona je izvrstan primer toga. Tamo je smekšala. Kako da čovek ne

smekša na takvom mestu? Moraće da ga napuste. I to ubrzo.

Nasmešila se, pa se zavalila uz stenu i na trenutak sklopila oči, puštajući da iznurenost iščili iz nje. Budućnost joj sada deluje daleko jasnije. Na njoj je da ode u Ruidean, prođe kroz kristalne stubove, pa da se vrati i uzme svoj deo Randovog srca. Boriće se u Poslednjoj bici. Pomoći će da Aijeli koji prežive opstanu, a onda će ih vratiti u njihovu domovinu, gde im je i mesto.

Ispred bivaka se začu neki zvuk. Avijenda otvori oči i skoči, prihvatajući Izvor. Jednim delom joj je bilo drago zbog toga što se nagonski okrenula Jednoj moći, a ne kopljima kojih nema. Izatka svetlosnu kuglu.

U obližnjem mraku stajala je žena, u aijelskoj odeći. Nije na sebi imala ni kadin’sor, niti odeždu Mudrih, već običnu odeću: tamnu suknju, smeđu bluzu i šal, i maramu na prosedoj kosi. Bila je sredovečna i nije nosila nikakvo oružje. Bila je nepomična.

Avijenda pogleda najpre levo, pa desno. Je li to zaseda? Ili je ta žena neka avet? Neupokojeni mrtvak? Zašto je nije čula dok je prilazila?

„Pozdravljam te, Mudra“, obrati joj se žena i nakloni glavu. „Mogu li da podelim vodu s tobom? Putujem daleko, a videla sam tvoju vatru." Žena naborane kože nije mogla da usmerava - Avijenda je to s lakoćom osetila.

„Još nisam Mudra", oprezno joj odgovori Avijenda. „Trenutno sam na svom drugom putu u Ruidean."

„Onda ćeš ubrzo steći veliku čast", kaza joj ta žena. „Ja sam Nakomi. Dete, dajem ti reč da ti ne mislim nikakvo zlo."

Avijenda se odjednom oseti budalasto. Ta žena joj je prišla bez oružja u rukama. Avijenda je bila rasejana, pa zato nije čula kako se Nakomi približava. „Naravno, molim te sedi.“

„Hvala ti“, odgovori Nakomi, pa zakorači na svetlo i spusti uprtnjaču pored vatrice. Coknu jezikom, pa izvadi nešto grančica iz uprtnjače da potpali vatru, a onda izvadi i čajnik. „Mogu li da dobijem malo vode?"