Tornjevi ponoći

„Alijandra, rešio sam da predvodim ovu gomilu", grubo odgovori Perin, „ali to ću da činim na svoj način. To znači da ću hodati kada mi se hoda."

Proći će svega nekoliko koraka kroz kapiju. Može i da ih pređe sopstvenim nogama.

„Naravno, milostivi."

„Kada se smestimo, hoću da pošalješ neke ljude da se vrate u Džehanu. Vidi da li ćeš tamo moći da privučeš još nekoga u vojsku i pokupi svu gradsku stražu koju imaju. Dovedi ih ovamo. Biće nam potrebni svi ljudi kojih možemo da se dokopamo, a želim da ih obučim što je više moguće pre nego što ovaj rat otpočne."

„U redu, milostivi."

„Već sam poslao ljude u Majen", nastavi Perin. „A Tam je u Dvema Rekama prikupio koliko je mogao dodatnog ljudstva." Svetlosti, ali voleo bi da ih je mogao pustiti da ostanu tamo, na svojim imanjima, da žive u miru dok oluja divlja negde drugde. Ali ovo je zaista kraj. Oseća to. Ako izgube ovu bitku, izgubiće sve. Čitav svet. Čak i Šaru. Suočen s tim, poslaće na bojno polje dečake koji jedva mogu da zamahnu mačem i dede koji jedva hodaju. Utroba mu se prevrtala zbog toga, ali to je prava istina.

Nastavio je niz povorku i izdao naređenja nekim drugim skupinama. Kada je završio s poslednjom,primetio je šačicu Dvorečana u prolazu. Jedan od njih, Azi, nosio je barjak s vučjom glavom. Džori Kongar se zadržao. Zastao je, pa mahnuo ostaloj trojici pre nego što je pritrčao Perinu. Zar nešto nije u redu?

„Lorde Perine." Džori se ispravi, visok i vižljast, kao ptica koja stoji na jednoj nozi. „Ja..."

„Pa?“, upita ga Perin. „Gukni."

„Hteo sam da se izvinim", žurno mu reče Džori, kao da te reči izbacuje iz sebe.

„Zbog čega?"

„Zbog nekih stvari koje sam kazao", odgovori Džori i skrenu pogled. „Mislim, zbog nekih glupih reči. Vidiš, to je bilo nakon što ti je pozlilo i nakon što su te odneli u šator Prve i... pa, ja..."

„U redu je, Džori", kaza mu Perin. „Razumem."

Džori diže pogled i nasmeši se. „Lorde Perine, zadovoljstvo je biti ovde s tobom. Pravo zadovoljstvo. Ostali i ja sledićemo te svuda."

To rekavši, Džori ga pozdravi pa otrča. Perin se počeša po bradi, gledajući ga kako odlazi. Džori je bio samo jedan od desetak i više Dvorečana koji su u poslednjih nekoliko dana prišli Perinu da mu se izvine. Izgleda da su svi oni osećali grižu savesti zbog toga što su širili glasine o Perinu i Berelajn, mada nijedan od njih nije to otvoreno kazao.

Blagoslovena bila Faila zbog onoga što je uradila.

Nakon što se postarao za sve, Perin je duboko udahnuo, pa pošao uz povorku i prošao kroz kapiju.

Požuri, Rande, pomislio je, a boje mu se rascvetaše pred očima. Osećam da počinje.

Met je stajao s Tomom sa svoje leve a Noelom sa desne strane, gledajući kroz drveće toranj koji se dizao ispred njih. Iza njih je žuborio potočić, pritoka obližnje Arinele. Travnata ravnica prostirala se iza njih, a iza je tekla velika reka.

Je li ranije prošao tuda? Veliki deo njegovog sećanja na to vreme potpuno je rasparčan. Ali zadržalo mu se u mislima da je iz daljine video taj toranj. Čak ni tama Šadar Logota nije mogla da ga odagna iz njegovog uma.

Činilo se kao da je kula načinjena od čistog metala. Čelik se presijavao na sunčevoj svetlosti koja je prodirala kroz oblake. Met je osetio kao neki led između plećaka. Mnogi koji su putovali rekom mislili su da je ta kula nekakva zaostavština iz Doba legendi. Šta drugo da čovek misli o čeličnom stubu koji se diže iz šume i naizgled je nenastanjen? Neprirodan je i nije mu tu mesto, baš kao što je bio slučaj sa onim uvrnutim crvenim dovracima. Oni su i pogled krivih.

Šuma je tu bila previše tiha i nije su čulo ništa sem njihovih koraka. Noel je hodao s dugim štapom, višim od njega. Odakle mu? Drvo je delovalo glatko i masno, kao drvo koje provede više godina kao štap za šetnju nego što je prvobitno bilo drvo. Noel je takođe obukao tamnoplave - skoro crne - čakšire i košulju neobičnog i nepoznatog kroja. Njegov kaput je u ramenima bio krući nego krojevi koji su Metu poznati, a bio je i duži, tako da je padao Noelu skoro do kolena. Zakopčavao se u struku, a onda je bio podeljen kod nogu. Baš neobično. Starac nikada ne odgovara na pitanja o svojoj prošlosti.

Tom se odlučio za svoju zabavljačku odeću. Metu je prijalo što ga opet vidi u njoj, a ne u onoj kicoškoj odeždi dvorskog barda. Plašt sa zakrpama, jednostavna košulja koja se vezuje spreda, uzane čakšire uvučene u čizme. Kada ga je Met pitao zašto se tako obukao, Tom je samo slegnuo ramenima i odgovorio: „Imam neki osećaj da bi to trebalo da nosim ako ću se već videti s njom.“

„Ona“ bi bila Moiraina. Ali šta su joj zmije i lisice uradile? Prošlo je tako mnogo vremena, ali plamen ga spalio ako će dopustiti da prođe još jedan sat. On je bio u odeći šumski-zelene i zemlja-mrke boje, a nosio je i tamnosmeđi plašt. Preko jednog ramena bila mu je prebačena uprtnjača, a u drugoj ruci je držao ašandarei. Vežbao je s novim gvozdenim tegovima na zadnjem kraju kopljišta i baš je bio zadovoljan kako je to ispalo.