Veliki lov

„Crni Ađah postoji, dete. Postoji i ovde je, unutar zidina Fal Dare.“ Amalisa je samo klečala otvorenih usta. Crni Ađah. Aes Sedai koje su istovremeno bile Prijatelji Mraka. Skoro podjednako užasno kao da je čula da sam Mračni hodi Fal Darom. Ali Lijandrin nije popuštala. „Bilo koja Aes Sedai koju u hodniku sretneš, Crna sestra bi mogla biti. Ovo se kunem. Reći ti ne mogu koje to jesu, ali zaštitu moju imaćeš ako u Svetlosti hodiš i mene slušaš.“

„Hoću“, promuklo prošapta Amalisa. „Hoću. Molim te, Lijandrin Sedai, molim te reci da ćeš zaštititi mog brata i moje pratilje...“

„Ko zaslužuje zaštitu, biće zaštićen. Brini se o sebi samoj, kćeri moja. I misli samo o ovome što ti zapovedih. Samo o tome. Sudbina sveta od toga zavisi, kćeri. Sve drugo moraš zaboraviti.“

„Da, Lijandrin Sedai. Da. Da.“

Lijandrin se okrenu i pređe preko sobe ne osvrćući se sve dok ne stiže do vrata. Amalisa je i dalje bila na kolenima, zabrinuto je gledajući. „Ustani, moja gospo Amalisa“, reče Lijandrin prijatnim glasom, samo s naznakom prezira koji je osećala. Sestra, nije nego! Nijedan dan kao početnica izdržala ne bi. A moć da zapoveda ona

ima. „Ustani.“

Amalisa se ispravi laganim ukočenim trzajima, kao da je provela sat vremena vezanih ruku i nogu. Kada je naposletku ustala, Lijandrin reče iznova čeličnim glasom: „A ako izneveriš svet, ako izneveriš mene, zavidećeš onom bednom Prijatelju Mraku u lagumu.“

Po izrazu Amalisinog lica, Lijandrin nije mislila da će bilo kakav neuspeh uslediti zbog nedovoljnog truda.

Zatvorivši vrata za sobom, Lijandrin iznenada oseti neko bockanje. Dah joj zastade, i ona se obazre po polumračnom hodniku. Bio je prazan. Prorezi za strele pokazivali su da je noć uveliko pala. Hodnik beše prazan, ali ona je bila sigurna da je neko posmatra. Napušteni hodnik, ispunjen senkama između svetiljki na zidovima kao da joj se rugao. S nelagodom je slegnula ramenima, a onda odlučno krenula niz hodnik. Pričinja mi se. Ništa više.

Noć je već pala, a toliko je toga trebalo da se uradi pre zore. Njena naređenja bila su jasna.

Tamnica je bila u mrklom mraku ma koje doba dana bilo, sem ako neko ne bi doneo fenjer, ali Padan Fejn je sedeo na ivici svog ležaja, zagledan u tamu, sa smeškom na licu. Čuo je druga dva zatvorenika kako mrmljaju u košmarima. On je čekao nešto, nešto što je dugo iščekivao. Predugo. Ali sada je bilo blizu.

Vrata spoljašnje stražare se otvoriše, prolivši svetlost. U dovratku su se ocrtavali nečiji obrisi.

Fejn ustade. „Ti! Nisam tebe očekivao.“ Proteže se, iako se nije osećao opušteno. Krv mu je kolala kroz vene; činilo mu se da bi mogao da preskoči preko tvrđave ako bi hteo. „Iznenađenja za sve, a? Pa, hajde. Noć beži, a ja bih hteo i da spavam.“

Dok se svetiljka približavala ćeliji, Fejn podiže glavu cereći se nečemu iznad kamene tavanice. Nečemu što nije video, ali je osećao. „Još nije gotovo“, prošapta. „Bitka nikad nije gotova.“

6

Mračno proročanstvo

Siloviti udarci zatresli su vrata farme. Debeli zasun je poskočio u ležištu. Kroz prozor pored vrata videla se troločka gubica. Prozori su bili na sve strane, a kroz njih se naziralo još senovitih obrisa. Ali ne dovoljno senovitih. Rand je i dalje mogao da ih razazna.

Prozori, očajnički pomisli. Ustuknuo je od vrata, držeći obema rukama mač pred sobom. Ako vrata i izdrže, mogu da provale kroz prozore. Zašto ne dolaze kroz prozore?

Uz zaglušujuću škripu gvožđa jedna od šarki istrgla se iz dovratka. Ostala je da visi na klincima iščupanim iz drveta. Zasun se zatrese od novog udarca, a klinovi ponovo zaškripaše.

„Moramo da ih zaustavimo!“, povika Rand. Samo što ne možemo. Ne možemo da ih zaustavimo. Potražio je pogledom izlaz, ali video je samo jedna vrata. Soba je bila kao kutija. Samo jedna vrata, i mnogo prozora. „Nešto moramo učiniti. Bilo šta!“

„Prekasno je“, reče Met. „Zar ne vidiš?“ Njegov osmeh delovao je čudno na ispijenom bledom licu, a iz grudi mu je štrčao balčak bodeža. Rubin je plamteo, kao da je ispunjen vatrom. Bilo je više života u dragulju no na njegovom licu. „Prekasno je da bilo Šta promenimo.“

„Konačno sam ih se otarasio“, kroz smeh reče Perin. Krv je liptala niz njegovo lice, nalik na poplavu suza iz praznih očnih duplji. Ispružio je crvene ruke, pokušavajući da natera Randa da pogleda Šta drži u njima. „Sada sam slobodan. Gotovo je.“

„Nikada neće biti gotovo, al’Tore“, povika Padan Fejn, mahnito se vrteći u središtu poda. „Bitka nikada neće biti gotova.“