Veliki lov

„Ja sam od Crvenih, kćeri moja“, neumoljivo reče Lijandrin. „Ja lovim sve iskvarene muškarce.“

„Ne razumem.“

„Ne samo one pogane koji iskušavaju Jednu moć. Sve iskvarene. I visokog i niskog roda.“

„Ja ne...“ Amalisa s nelagodom obliznu usne. Videlo se kako se trudi da se smiri. „Ne razumem, Lijandrin Sedai. Moli...“

„Visoke čak i pre no niske.“

„Ne!“ Kao da je neki nevidljivi potporni stub nestao, Amalisa pade na kolena i spusti glavu. „Molim te, Lijandrin Sedai, reci da ne misliš na Agelmara. Ne može to biti on.“

U tom trenutku zbunjenosti i sumnje, Lijandrin udari. Nije se ni makla, već je usmerila Jednu moć. Amalisa uzdahnu i trže se kao da ju je neko ubo iglom, a Lijandrin se nasmeši.

Ovo je bio njen poseban trik, još od detinjstva, koji je najpre naučila. Zabranili su joj da ga koristi, čim je Gospodarica početnica to otkrila, ali za Lijandrin to je samo značilo još nešto što mora da se krije od onih koji su na nju ljubomorni.

Zakoračila je napred i podigla Amalisinu glavu, držeći je za bradu. Metal koji joj je davao snagu i dalje je bio tu, ali to je sada bio običniji metal, podatan pod pravim pritiskom. Suze su lile iz uglova Amalisinih očiju i sijale joj na obrazima. Lijandrin pusti da vatre utihnu; više nije bilo potrebe za time. Ublažila je svoje reči, ali glas joj je i dalje bio poput čelika.

„Kćeri, niko ne želi da vidi tebe i Agelmara prokazane kao Prijatelje Mraka. Pomoći ću ti, ali moraš i ti meni.“

„D-da ti pomognem?“ Amalisa podiže ruku do slepoočnica. Izgledala je zbunjeno. „Molim te, Lijandrin Sedai, ja ne... razumem. To je sve tako... Sve tako...“

To nije bila savršena sposobnost. Lijandrin nije mogla nikoga da prisili da uradi ono što ona želi – iako je pokušavala; oh, kako je samo pokušavala. Ali mogla je da ih učini prijemčivima za njene razloge, da učini da joj veruju i da više od svega žele da budu ubeđeni u njenu ispravnost.

„Slušaj, kćeri. Slušaj i odgovaraj istinito na moja pitanja. A ja ti obećavam da niko neće govoriti o tebi i lordu Agelmaru kao o Prijateljima Mraka. Neće te golu provlačiti preko ulica, da budeš bičevima isterana iz grada, ako te narod pre toga ne rastrgne. Neću dozvoliti da se to dogodi. Razumeš li?“

„Da, Lijandrin Sedai, da. Učiniću kako kažeš i odgovaraću ti istinito.“

Lijandrin se ispravi. Gospa Amalisa je ostala gde je i bila, na kolenima. Lice joj je bilo otvoreno, poput dečjeg, i to deteta koje je čekalo na utehu i pomoć od nekog mudrijeg i jačeg. To je Lijandrin delovalo ispravno. Nikada nije razumela zašto je za Aes Sedai dovoljan jednostavni poklon ili naklon, kada ljudi i žene pred kraljevima i kraljicama kleče. Koja to kraljica ima moju moć? Ona gnevno iskrivi usne, a Amalisa uzdrhta.

„Budi spokojna, kćeri moja. Došla sam da ti pomognem, a ne da kaznim. Samo će oni koji zaslužuju biti kažnjeni. A sad mi govori, i to samo istinu.“

„Hoću, Lijandrin Sedai. Hoću, tako mi moje kuće i časti.“

„Moiraina je došla u Fal Daru s Prijateljem Mraka.“

Amalisa je bila isuviše preplašena da pokaže koliko je iznenađena. „Oh, ne, Lijandrin Sedai. Ne. Taj čovek je došao kasnije. Sada je u tamnici.“

„Kasnije, kažeš. Ali istina je da često razgovara s njim? Često je u društvu tog Prijatelja Mraka? Sama?“

„Po-ponekad, Lijandrin Sedai. Samo ponekad. Želi da otkrije Šta traži ovde. Moiraina Sedai je...“ Lijandrin oštro podiže ruku, a Amalisa proguta Šta god da je htela da kaže.

„Moirainu su pratila tri mladića. To znam.

Gde su oni? Bila sam u njihovoj sobi, nigde ih nema.“

„Ja... ne znam, Lijandrin Sedai. Izgledaju kao dobri mladići. Svakako ne misliš da su Prijatelji Mraka.“

„Ne Prijatelji Mraka, ne. Nešto još gore. Daleko opasnije od Prijatelja Mraka, kćeri moja. Njih trojica su opasni po čitav svet. Moraju biti pronađeni. Zapovedićeš svojim slugama da pretraže utvrdu, svojim pratiljama takođe. I ti ćeš se pridružiti potrazi. Pretražićete svaki kutak. Lično ćeš se postarati za to. Lično! I nikome nećeš reći ni reči o tome, sem onima koje ja imenujem. Niko drugi ne sme da zna. Niko. Ovi mladići moraju biti u tajnosti uklonjeni iz Fal Dare i odvedeni u Tar Valon. U potpunoj tajnosti.“

„Biće kako zapovedaš, Lijandrin Sedai. Ali ne razumem potrebu za tajnošću. Niko ovde neće ometati Aes Sedai.“

„Za Crni Ađah si čula?“

Amalisa kolači oči i uzmaknu pred Lijandrin podigavši ruke kao da se štiti od udarca. „Po-pogana glasina, Lijandrin Sedai. Po-pogana. N-ne-ma Aes Sedai koje s-služe Mračnoga. Ne verujem u to. Moraš mi verovati! Pod Svetlošću, k-kunem se da ne verujem u to. Tako mi moje časti i kuće, kunem...“

Lijandrin je hladnokrvno, ćutke, pusti da priča, posmatrajući kako poslednji ostaci snage nestaju iz žene. Bilo je poznato da Aes Sedai umeju da postanu gnevne, veoma gnevne, na one koji čak i spomenu Crni Ađah, a kamoli na one koji izjave da veruju u njegovo skriveno postojanje. Nakon ovoga, budući da joj je volja već bila oslabljena onim trikom iz detinjstva, Amalisa će biti poput gline u njenim rukama. Posle još jednog udarca.