Veliki lov

Odjednom, desetak Šijenaraca jurnu na Troloke. Bili su upola odeveni u svečanu odeću za gozbu, ali mačevi im behu spremni. Trolok medveđe gubice samrtno zareža, a njegovi drugovi dadoše se u beg, progonjeni ljudima koji su vikali i mahali čelikom. Vika i vrištanje dopirali su sa svih strana.

Egvena!

Rand zađe dublje u tvrđavu, jureći niz beživotne hodnike, nailazeći povremeno na mrtvog Troloka. Ili mrtvog čoveka.

A onda stiže do ukrštanja hodnika. S njegove leve strane odigravala se bitka. Šest ljudi s perčinima nepokretno je krvarilo na podu, a sedmi je umirao. Mirdraal okrenu mač i izvuče sečivo iz čovekovog trbuha. Vojnik vrisnu, ispusti svoj mač i pade. Sen se kretala s gracioznošću otrovnice. Sličnost sa zmijom beše pojačana oklopom od crnih ploča, koje su mu preklapajući se pokrivale grudi. Mirdraal se okrenu i osmotri Randa bledim bezokim licem. S hladnim osmehom i ne žureći pođe prema njemu. Žurba je nepotrebna zbog samo jednog čoveka.

Ukopao se u mestu. Jezik mu utrnu. Pogled Bezokog je strah. Tako su govorili duž Granice. Drhtavim rukama podiže mač. Nije se ni setio da se prepusti praznini. Svetlosti, upravo je ubio sedam naoružanih vojnika odjednom. Svetlosti, šta ću ja jedan da uradim ? Svetlosti!

Mirdraal se naglo zaustavi, a osmeh mu se izgubi s lica.

„Ovaj je moj, Rande.“ Rand se trže kada Ingtar stupi pored njega, crnpurast i stamen u žutom svečanom kaputu, s mačem koji je držao obema rukama. Ingtarove tamne oči neprestano su gledale Sen u lice. Šijenarac ničim nije pokazivao da oseća strah od tog pogleda. „Okušaj se na nekom Troloku“, tiho reče, „pre no što se suočiš s jednim ovakvim.“

„Krenuo sam dole da vidim je li Egvena bezbedna. Išla je u tamnicu da poseti Fejna i...“

„Onda idi da se postaraš za nju.“

Rand proguta pljuvačku. „Napašćemo ga zajedno, Ingtare.“

„Nisi spreman za ovo. Idi i postaraj se za svoju devojku. Idi! Želiš li da je Troloci nađu kada je bez zaštite?“

Rand na trenutak zastade, neodlučan. Sen podiže mač ka Ingtaru. Usne mu se izviše i tiho zareža. Rand je znao da to nije bilo od straha. A Egvena bi mogla biti sama u tamnici s Fejnom, ili još gore. Ipak, i dalje se osećao posramljeno dok je jurio ka stepenicama koje su vodile ka podzemlju. Znao je da je pogled Seni u stanju da prestravi svakog, ali Ingtar je savladao užas. Rand i dalje beše obamro od straha.

Hodnici ispod utvrde behu tihi i slabašno osvetljeni treperavim svetiljkama na velikom međusobnom odstojanju. Približivši se tamnicama usporio je. Primicao se polako, što je mogao tiše. Činilo mu se da je škripa njegovih čizama po golom kamenu zaglušna. Vrata koja su vodila u tamnice behu odškrinuta. Trebalo je da budu zatvorena i zamandaljena.

Zagledavši se ka njima, pokuša da proguta pljuvačku, ali nije mogao. Otvori usta da uzvikne, a onda ih brzo zatvori. Ako je Egvena tamo, i u nevolji, vika bi samo upozorila one zbog kojih je u opasnosti. Duboko udahnuvši, pripremi se.

S kanijama u levoj ruci, on jednim pokretom širom otvori vrata i baci se u unutrašnjost tamnice, prevrnuvši se preko ramena po slamom pokrivenom podu. Diže se na noge, okrenuvši se oko sebe da bi jasno sagledao sobu, očajniki tražeći pogledom onog ko bi mogao da ga napadne, tražeći Egvenu. Nikoga nije bilo.

Pogled mu pade na sto. On se sledi. Zaledi mu se dah, pa čak i misli. S obe strane svetiljke koja je još gorela, kao da predstavlja glavni eksponat, bile su glave stražara u lokvama krvi. Njihove oči gledale su ga, razrogačene od straha, a usta behu razjapljena u poslednjem vrisku koji niko nije čuo. Rand se zagrcnu i presamiti. Stomak mu se prevrtao dok je povraćao na slamu. Naposletku uspe da se ispravi, brišući usta rukavom. Grlo ga je peklo.

Polako postade svestan ostatka prostorije. Primetio je samo polovinu stvari dok je bio obuzet svojom žurnom potragom za napadačem. Krvavo komađe mesa beše razbacano po slami. Nije bilo ničeg što bi mogao da prepozna kao ljudsko, izuzev dve glave. Neki od čereka izgledali su kao da su žvakani. Dakle, to se desilo s ostatkom tela. Iznenadila ga je smirenost misli, skoro kao da je ne pokušavajući dosegao prazninu. Nejasno beše svestan da je to zbog šoka.

Nije prepoznao nijednu glavu. Straža je bila zamenjena otkad je bio tu. Bi mu drago zbog toga. Bilo bi još gore da ih je poznavao, čak i da je to bio Čangu. Zidovi takođe behu prekriveni krvlju, ali u vidu nažvrljanih slova, pojedinačnih reči i čitavih nepovezanih rečenica. Neke behu oštre i uglaste, na jeziku koji nije znao, mada je prepoznao troločko pismo. Druge je mogao da pročita, ali želeo je da to nije u stanju. Huljenja i izopačenosti toliko ogavne da bi svaki konjušar ili trgovački stražar na mestu prebledeo.

„Egvena.“ Smirenosti nestade. Zadenuvši kanije za pojas, zgrabi svetiljku sa stola, jedva primetivši kada su se glave prevrnule. „Egvena! Gde si?“