Veliki lov

Krenu prema unutrašnjim vratima, načini dva koraka, a onda stade razrogačenih očiju. Reči na vratima bile su tamne. Mokro su se presijavale na svetlosti svetiljke, sasvim jasne:

SREŠĆEMO SE PONOVO NA TOMANSKOJ GLAVI. NIKADA NIJE GOTOVO, AL’TORE.

Mač mu ispade iz šake koja iznenada obamre. Ne skidajući pogled s vrata, saže se da ga podigne. Umesto mača, zagrabio je punu šaku slame i mahnito počeo da briše reči. Sav zadihan, trljao je sve dok se nisu pretvorila u veliku krvavu mrlju, ali nije mogao da se zaustavi.

„Šta to radiš?“ Kada začu taj oštar glas iza sebe, okrenu se i saže da zgrabi mač. U dovratku spoljašnjih vrata stajala je jedna žena. Bila je sva ukočena od gneva. Kosa joj beše poput bledog zlata, upletena u mnoštvo pletenica, ali oči su joj bile tamne i oštre. Izgledala je kao da nije mnogo starija od njega, i bila je nekako nadureno lepa, ali nije mu se sviđalo kako su joj usne stisnute. A onda ugleda šal koji je čvrsto obmotala oko sebe i njegove duge crvene rese.

Aes Sedai. I Svetlost mi pomogla, ona je Crveni Ađah. „Ja... ja sam samo... Bile su gadosti. Ogavne.“

„Sve mora biti ostavljeno onako kako je zatečeno da bismo mi ispitale. Ništa ne dodiruj.“ Ona koraknu napred, pomnije ga pogledavši, a on ustuknu. „Da. Da, baš kako sam i mislila. Jedan od onih Moiraininih. Kakve ti veze imaš s ovim?“ Pokretom ruke obuhvati glave na stolu i krvave žvrljotine na zidovima.

On se zablenu u nju. „Ja? Nikakve! Došao sam ovamo da pronađem... Egvena!“

Okrenu se da otvori unutrašnja vrata, a Aes Sedai povika: „Ne! Odgovorićeš mi!“

Iznenada jedva da je imao snage da stoji i drži svetiljku i mač. Sa svih strana ga steže oštra hladnoća. Glava kao da mu beše u ledenim stegama. Od pritiska na grudima skoro da nije mogao da diše.

„Odgovori mi, dečko. Reci kako se zoveš.“

Zastenja, pokušavajući da se odupre hladnoći koja mu je drobila lice i stezala grudi poput zaleđenih gvozdenih obruča. Stisnu zube da ni glasa ne bi izustio. Ispunjen bolom, prevrnu oči da bi je kroz veo suza prostrelio pogledom. Svetlost te spalila, Aes Sedai! Neću reći ni reči, Senka te uzela!

„Odgovori mi, dečko! Smesta!“

Ledene igle probiše mu mozak i zariše se u kosti, izazvavši užasan bol. Praznina se unutar njega obrazova pre no što je i shvatio da je na nju pomislio, ali nije mogla da ga odbrani od bola. Nejasno je osetio svetlost i toplotu negde u daljini. Slabašno je treperila, ali svetlost je bila topla, a njemu je bilo hladno. Beše nepojmljivo udaljena, ali ipak nekako nadohvat ruke. Svetlosti, tako je hladno. Moram da dosegnem... Šta? Ona me ubija. Moram to da dosegnem, ili će me ubiti. Očajnički poseže ka svetlosti.

„Šta se ovde dešava?“

Odjednom hladnoća, pritisak i igle nestaše, kolena mu zaklecaše, ali prisilio ih je da ga drže. Neće pasti na kolena. Neće joj pružiti to zadovoljstvo.

Praznina takođe nestade, iznenadno kao što je i došla. Ona jeste pokušavala da me ubije. Zadihano podiže glavu. U dovratku je stajala Moiraina.

„Pitala sam Šta se ovde dešava, Lijandrin“, reče ona. „Pronašla sam ovde ovog dečka“, smireno odgovori Crvena Aes Sedai. „Stražar! su ubijeni, a eto njega. Jedan od tvojih. A Šta ti tražiš ovde, Moiraina? Bitka je gore, ne ovde.“

„Ja bih to tebe mogla da pitam, Lijandrin.“ Moiraina se osvrnu po sobi i na prizor pokolja samo neznatno stisnu usne. „Zašto si ti ovde?“

Rand se okrenu od njih, nespretno povuče reze na unutrašnjim vratima i otvori ih. „Egvena je došla ovamo“, reče on za slučaj da je nekome stalo, i visoko podigavši svetiljku uđe. Kolena su mu i dalje klecala. Nije mu bilo jasno kako se držao na nogama; znao je samo da mora da pronađe Egvenu. „Egvena!“

S njegove desne strane začu se šuplje krkljanje i nekakvo bacakanje. Podiže svetiljku u tom smeru. Zatvorenik u skupom kaputu visio je niz gvozdene rešetke svoje ćelije. Oko njih je bio obmotan kaiš, koji mu se zatim zatezao oko grla. Dok je Rand gledao, poslednji put se trznuo, zagrebavši preko slamom pokrivenog poda, pa se umirio. Jezik i oči bili su mu natečeni, a lice skoro potpuno pocrnelo. Kolena su mu skoro doticala pod; mogao je da ustane kad god je hteo.

Stresavši se, Rand se zagleda u sledeću ćeliju. Veliki čovek izranavljenih pesnica bio je zgrčen u pozadini. Oči mu behu razrogačene. Kada ugleda Randa, vrisnu i okrenu se, pa mahnito stade da grebe kameni zid.

„Neću te povrediti“, uzviknu Rand. Čovek nastavi da vrišti i kopa. Šake mu behu krvave, a patrljci prstiju prelazili su preko tamnih skorelih mrlja. Ovo nije bio njegov prvi pokušaj da golim rukama prokopa kamen.

Rand se okrenu, osetivši olakšanje što je već ispraznio želudac. Ali za tu dvojicu ništa nije mogao da uradi. „Egvena!“