Veliki lov

Njegovo svetlo konačno dopre do kraja hodnika. Vrata Fejnove ćelije bila su otvorena, a ćelija prazna. Ali zbog dve prilike na kamenom podu ispred nje, Rand jurnu i pade na kolena između njih.

Egvena i Met mlitavo su ležali. Bili su u nesvesti... ili mrtvi. Uz nalet olakšanja vide kako im se grudi pomeraju. Izgledalo je kao da su potpuno neozleđeni.

„Egvena? Mete?“ Spustivši mač, Rand nežno prodrma Egvenu. „Egvena?“ Nije otvarala oči. „Moiraina! Egvena je povređena! I Met!“ Zvučalo je kao da Met s mukom diše, a lice mu je bilo bledo kao smrt. Randu skoro dođe da zaplače. Trebalo je da ja budem povređen. Ja sam imenovao Mračnoga. Ja!

„Ne pomeraj ih.“ Moiraina nije zvučala uznemireno, niti čak iznenađeno.

Kada dve Aes Sedai uđoše, odaju iznenada preplavi svetlo. Obe su nosile po loptu hladne svetlosti koja je lebdela tik nad dlanom.

Lijandrin prođe pravo po sredini širokog hodnika, slobodnom rukom držeći suknje da ne zakače slamu, ali Moiraina zastade da pogleda dva zatvorenika pre no što pođe za njom. „Za jednog se ništa ne može učiniti“, reče, „a drugi može da čeka.“

Lijandrin prva stiže do Randa i savi se ka Egveni, ali Moiraina jurnu ispred nje i položi slobodnu ruku na Egveninu glavu. Lijandrin se ispravi mršteći se.

„Nije teško povređena“, posle nekog vremena reče Moiraina. „Ovde je udarena.“ Ocrta deo Egvenine glave, pokriven kosom; Rand tu ništa naročito nije video. „To je jedina povreda. Biće dobro.“

Rand pogleda od jedne Aes Sedai ka drugoj. „Šta je s Metom?“ Lijandrin ga pogleda podignute obrve i okrenu se da podrugljivo pogleda Moirainu.

„Tišina“, reče Moiraina. Prsti su joj i dalje bili na Egveninoj glavi. Sklopila je oči. Egvena promrmlja nešto i promeškolji se, a onda se umiri.

„Da li je...“

„Spava, Rande. Biće dobro, ali mora da spava.“ Moiraina se približi Metu, ali njega samo na tren dotače pre no što povuče ruku. „Ovo je daleko ozbiljnije“, tiho je rekla. Potapša Meta oko pojasa zagrnuvši mu kaput, i gnevno izusti: „Nema bodeža.“

„Kakvog bodeža?“, upita Lijandrin.

Iznenada se iz spoljašnje sobe začuše glasovi. Bili su to ljudi koji su zgađeno i besno vikali.

„Ovamo“, pozva Moiraina. „Donesite dvoja nosila. Brzo.“ Neko u drugoj sobi povika da su potrebna nosila.

„Fejn je nestao“, reče Rand.

Dve Aes Sedai ga pogledaše. Ništa nije mogao da im pročita s lica. Oči su im se presijavale na svetlosti.

„Vidim“, ravnim glasom reče Moiraina.

„Rekao sam joj da ne dolazi. Rekao sam joj da je opasan.“

„Kada sam ja stigla“, hladnim glasom reče Lijandrin, „on je uništavao natpise u prednjoj odaji.“

On se nelagodno promeškolji na kolenima. Oči dveju Aes Sedai sada su bile slične. Premeravale su ga i odmeravale, hladno i užasno.

„To... bile su to gadosti“, reče on. „Samo gadosti.“ I dalje su ga ćutke gledale. „Ne misliš da sam ja... Moiraina, ne možeš misliti da sam ja imao bilo Šta sa... sa onim što se ovde odigralo.“ Svetlosti, nisam li? Imenovao sam Mračnoga.

Ona ne odgovori, a on oseti hladnoću koju ni najmanje ne umanjiše ljudi što dotrčaše noseći baklje i svetiljke. Moiraina i Lijandrin ugasiše svoje svetleće lopte. Lampe i baklje nisu odavale toliko svetla; u dubinama ćelija zaigraše senke. Ljudi s nosilima požuriše do onih na podu. Vodio ih je Ingtar. Perčin mu je skoro podrhtavao od gneva, a on sam delovao je željno da pronađe nešto na čemu bi mogao da upotrebi svoj mač.

„Dakle, i Prijatelj Mraka je nestao“, prosikta. „Pa, to je najmanje što se noćas odigralo.“

„Najmanje čak i ovde“, oštro reče Moiraina Pokazala je ljudima da stave Egvenu i Meta na nosila. „Devojku odnesite u njenu sobu. Potrebno je da je neka žena pazi u slučaju da se tokom noći probudi. Može biti preplašena, ali sada joj je više od svega potreban san. Momka...“ Ona dodirnu Meta dok su dvojica ljudi dizala njegova nosila i brzo povuče ruku. „Odnesite ga u odaje Amirlin Tron. Pronađite Amirlin gde god da je i recite joj da je on tamo. Recite joj da se zove Metrim Kauton. Pridružiću joj se čim budem mogla.“

„Amirlin!“, uzviknu Lijandrin. „Misliš da Amirlin leči tvog – tvog kućnog ljubimca? Poludela si, Moiraina.“

„Amirlin Tron“, smireno odgovori Moiraina, „ne deli predrasude tvog Crvenog Ađaha, Lijandrin. Izlečiće čoveka iako nema nikakve posebne koristi od njega. Idite“, obrati se nosačima.

Lijandrin ih je posmatrala dok su odlazili, Moirainu i ljude koji su nosili Meta i Egvenu. A onda se okrenu Randu. On pokuša da ne obraća pažnju. Usredsredio se na vraćanje svog mača u kanije i skidanje slame s košulje i pantalona. Ali kada diže glavu, vide da ga ona i dalje posmatra. Lice joj je bilo kao komad leda. Ništa ne govoreći, ona se okrenu i stade zamišljeno da posmatra ostale. Jedan čovek držao je telo zatvorenika koji se obesio, dok je drugi pokušavao da odveže pojas. Ingtar i ostali su čekali, puni poštovanja. Poslednji put pogledavši Randa, ona se okrenu i ode, držeći se kao kraljica.