Veliki lov

Rand pogleda na zlatno trnje koje se pelo uz grimizne rukave i namršti se. Nije ni čudo što Met i Perin i dalje misle da se dižem u oblake. Kada se vratio u svoju sobu, otkrio je da je sve već spakovano i poslato. Svi jednostavni kaputi koje je dobio već su bili na konjima, ili tako barem sluge rekoše. Svi kaputi koji su ostali u ormaru bili su u najmanju ruku svečani koliko i ovaj. U bisagama nije bilo ništa od odeće, sem nekoliko košulja, vunenih čarapa i para pantalona. Barem je skinuo zlatnu vrpcu s rukava, mada je značku crvenog orla držao u džepu. Napokon, to je bio poklon od Lana.

„Presvući ću se kada se večeras zaustavimo”, promrmlja. Duboko udahnu. „Loijale, rekao sam ti svašta što nije trebalo da kažem. Nadam se da ćeš mi oprostiti. Imaš sva prava da se ljutiš na mene, ali nadam se da nećeš.“

Loijal se isceri, a uši mu se potpuno ispraviše. Priterao je konja bliže. „I ja sve vreme govorim ono što ne bi trebalo. Starešine kažu da progovorim sat vremena pre no što razmislim.”

Kraj Randovih uzengija se iznenada stvori Lan. Imao je na sebi svoj sivozeleni oklop od krljušti, koji se skoro sasvim utapao u šumu ili tamu. „Moram da popričam s tobom, čobanine.” Pogleda Loijala. „Nasamo ako može, Graditelju.” Loijal klimnu i potera svog velikog konja.

„Ne znam da li bi trebalo da te slušam”, reče Rand Zaštitniku. „Ova nacifrana odeća, i sve ono što si mi rekao, nisu mnogo pomogli.”

„Kada ne možeš da izvojuješ veliku pobedu, čobanine, nauči da se zadovoljiš malima. Ako si ih naterao da misle o tebi kao o nečemu više od seljačića s kojim će lako, onda je to mala pobeda. Sad ćuti i slušaj. Imam vremena samo za jednu poslednju lekciju, najtežu. Vraćanje mača u kanije.”

„Provodio si sat svakoga jutra terajući me da izvlačim prokleti mač i da ga vraćam. Stojeći, sedeći, ležeći. Mislim da ću moći da ga vratim u kanije a da se ne posečem.”

„Rekao sam ti da slušaš, čobanine”, proreža Zaštitnik. „Doći će vreme kada ćeš morati da postigneš svoj cilj po svaku cenu. To može biti u napadu ili odbrani. A jedini način na koji ćeš to postići jeste da dozvoliš svom telu da posluži kao kanije za mač.”

„To je ludost”, odgovori Rand. „Zašto bih ikada...”

Zaštitnik ga saseče. „Znaćeš kada dođe vreme, čobanine, kada cena bude vredna dobitka, i ne ostane ti nikakav drugi izbor. To se zove Vraćanje mača u kanije. Zapamti to.“

Amirlin se pojavi prelazeći zakrčeno dvorište s Leanom koja je nosila svoj štap i lordom Agelmarom kraj sebe. Čak i u kaputu od zelenog somota, gospodar Fal Dare izgledao je kao da pripada među te oklopljene ljude. I dalje nije bilo znaka drugih Aes Sedai. Dok su prolazili, Rand naču deo njihovog razgovora.

„Ali, majko”, bunio se Agelmar, „nisi imala vremena da se odmoriš od putovanja dovde. Ostani bar još nekoliko dana. Obećavam ti noćas gozbu kakvu ćeš teško videti u Tar Valonu.”

Amirlin ne zastajkujući odmahnu glavom. „Ne mogu, Agelmare. Znaš da bih ostala da mogu. Nisam ni nameravala da se dugo zadržim, a iskrslo je nešto što hitno zahteva moje prisustvo u Beloj kuli. Trebalo bi da sam tamo, a ne ovde.“

„Majko, posramljen sam što si jednog dana došla, a sledećeg odlaziš. Kunem ti se da se neće ponoviti ono od sinoć. Utrostručio sam stražu na gradskim kapijama i u utvrdi. Dolaze akrobate iz grada, i bard iz Mos Sirare. Ma, i kralj Easar dolazi iz Fal Morana. Poslao sam glas čim si...“

Njihovi glasovi izgubiše se dok su prelazili dvorište. Proguta ih graja priprema. Amirlin ni na tren nije pogledala u Randovom pravcu.

Kada Rand spusti pogled, vide da je Zaštitnik nestao. Nije ga bilo nigde na vidiku. Loijal ponovo dotera svog konja do Randa. „Tog je čoveka teško uhvatiti, zar ne, Rande? Nije tu, pa je tu, pa ga nema, a ne vidiš kada dolazi ili odlazi.“

Vraćanje mača u kanije. Rand se strese. Mora da su svi Zaštitnici ludi.

Zaštitnik s kojim je Amirlin razgovarala iznenada skoči u sedlo. Dao se u galop i pre no što se primakao širom otvorenoj kapiji. Ona je stajala i gledala ga kako odlazi. Izgledalo je kao da ga bodri da jaše još brže.

„Kuda je on pošao u tolikoj žurbi?“, naglas se upita Rand.

„Čuo sam“, odgovori Loijal, „da je rešila da nekoga danas pošalje sve do Arad Domana. Čuju se glasine o nekoj gužvi u Almotskoj ravnici, i da Amirlin Tron želi da zna šta se dešava. Ono što ne razumem jeste: zašto sada? Po onome što sam čuo, glasine o tim nevoljama došle su s Aes Sedai iz Tar Valona.“

Randa prođoše žmarci. Egvenin otac imao je veliku kartu, nad kojom je Rand više puta sanjario pre no što je saznao kakvi su snovi kada se obistine. Bila je stara, ta karta, i pokazivala neke zemlje i plemena za koje su trgovci govorili da više ne postoje. Ali Almotska ravnica bila je na njoj, odmah uz Tomansku glavu. Srešćemo se ponovo na Tomanskoj glavi. To je bilo s druge strane sveta koji je on znao, na obalama Aritskog okeana. „To nikakve veze nema s nama“, prošapta. „Nikakve veze sa mnom.“