Dolazak Senke

„Ninaeva, mislim da ona neče...“

„Iskoristi Moč i sputaj je, Elejna“, grubo uzvrati Ninaeva, „ili ću joj iseći haljinu na trake i vezati joj ruke i noge. Seti se kako je sredila one grubijane na ulici. Verovatno su bili njeni najamnici. Verovatno je kadra da nas ubije na spavanju, golim rukama.“

„Stvarno, Ninaeva, Tom je ispred...“

„Ona je Seanšanka! Seanšanka, Elejna!“ Zvučala je kao da mrzi tamnokosu ženu zbog neke lične nepravde, što je bilo besmisleno. Egvena im je nekada bila u rukama, ali Ninaeva nije. Po stisnutoj vilici videlo se da se neće predomisliti, bilo da to bude Moć ili konopac, ako ga pronađe.

Egeanin je već spojila zglobove na krstima; bila je voljna da sarađuje, ali ne i pokorna. Elejna izatka niti Vazduha oko njih i veza ih, pošto je to barem bilo udobnije od traka isečenih s haljine. Egeanin blago savi ruke, okušavajući nevidljive okove, i strese se. Kao da su bili čelični lanci. Slegla je ramenima, trapavo se spustila na posteljinu i okrenula im leđa. Ninaeva poče da raskopčava haljinu. „Daj mi prsten, Elejna.“

„Jesi li sigurna, Ninaeva?“ Značajno je pogledala prema Egeanin. Žena kao da im nije pridavala pažnju.

„Neće ona noćas pobeći da nas izda.“ Zastala je, svukla haljinu preko glave i sela na ivicu kreveta samo u tankoj tarabonskoj svili, da skine čarape. „Noćas je ugovorena noć. Egvena očekuje jednu od nas, a na mene je red. Biće zabrinuta ako se ne pojavimo.“

Elejna izvuče kožnu ogrlicu iz nedara. Kameni prsten, istačkan i iscrtan plavo, smeđe i crveno bio je na sigurnom kraj zlatnog prstena sa zmijom što proždire sopstveni rep. Razvezala je traku samo da bi dodala Ninaevi ter’angreal, pa je ponovo veza i obesi oko vrata. Ninaeva okači karaeni ter’angreal kraj svog prstena Velike zmije i Lanovog debelog zlatnog prstena, i položi ih u nedra.

„Kad budeš sigurna da spavam, daj mi jedan sat“, reče opruživši se na plavi čaršav. „Neće mi valjda trebati više od toga. I motri na nju.“

„Šta može da učini kad je vezana, Ninaeva?“ Elejna uz oklevanje dodade: „Mislim da nas ne bi povredila ni da je oslobodimo.“

„Ni slučajno!“ Ninaeva podiže glavu, ljutito prostreli Egeaninina leđa i vrati se među jastuke. „Jedan sat, Elejna.“ Sklopila je oči i ugnezdila se da joj bude prijatnije. „To će biti više nego dovoljno“, mrmljala je.

Elejna zevnu i sakri usta rukom. Prinela je stoličicu podnožju kreveta, odakle je mogla da posmatra i Ninaevu i Egeanin, iako je to verovatno bilo nepotrebno. Žena je ležala povijenih kolena i čvrsto vezanih ruku. Bio je to neočekivano zamoran dan, s obzirom na to da nisu napuštale gostionicu. Ninaeva je već sanjivo mrmljala. A laktovi su joj štrčali. Egeanin podiže glavu i osvrnu se. „Mislim da me ona mrzi.“

„Spavaj.“ Elejna priguši još jedan zev.

„A ti me ne mrziš.“

„Ne budi tako samouverena“, odlučno joj je odvratila. „Prilično smireno podnosiš sve ovo. Kako si tako mirna?“

„Mirna?“ Ruke joj se nevoljno pomeriše, izvijajući Vazduhom satkane okove. „Toliko sam prestravljena da mi se plače.“ Nije tako zvučala. Ipak, zvučalo je kao jednostavna istina.

„Nećemo te povrediti, Egeanin.“ Šta god Ninaeva htela, za ovo će se ona lično postarati. „Spavaj.“ Tren potom, Egeanin spusti glavu.

Jedan sat. Ne bi bilo lepo da bespotrebno stvaraju brige Egveni, ali zažalila je što taj sat neće biti proveden nad njihovim problemom, umesto u besciljnom lutanju kroz Tel’aran’riod. Ako ne budu mogle da otkriju da li je Amatera zarobljenica ili saveznica... Moraću da ostavim to na stranu; neću to ovako resiti. Čak i kada budu saznale sve, kako će ući u palatu pored tolikih vojnika i gradske straže, i naravno, Lijandrin i ostalih?

Ninaeva je tiho hrkala, što je inače poricala s još većim žarom nego razbacivanje laktovima. Egeanin je, činilo se, disala sporo i duboko, čvrsto usnula. Elejna zevnu u ruku, promeškolji se na drvenom sedalu i poče da kuje plan o ulasku u Panarhovu palatu.

52

Potreba

Ninaeva je za tren stajala u Srcu Kamena ne videći ništa, pošto nije i razmišljala o Tel alan riodu. Egeanin je Seanšanka. Jedna od onih svirepih ljudi koji su Egveni stavili, a njoj pokušali da stave povodac oko vrata. Znala je sve, a opet se osećala prazno. Seanšanka, a uvukla joj se u srce. Iskreni prijatelji su bili prava retkost otkada je napustila Emondovo Polje. Steći prijateljicu, i izgubiti je na ovaj način...

„Zbog toga je najviše mrzim“, režala je, kršeći ruke. „Svidela mi se, i ne mogu protiv toga, i zato je mrzim!“ Kada je to glasno rekla, shvatila je da je besmisleno. „Ne mora ni da ima smisla“, tiho se nasmeja i žalosno odmahnu glavom. „Zar ne treba da budem Aes Sedai?“ Ali bilo joj je dosta budalastog sanjarenja.