Dolazak Senke

Kalandor, kristalni mač, bleštao je usađen u kamen pod ogromnom kupolom, a senoviti redovi masivnih stubova od crvenog mermera pružali su se na sve strane. Nije bilo teško zamisliti, prisetiti se osećaja da te neko posmatra. Ako je to prošli put i bila mašta. Ako je i sad. Ko zna šta se tamo skriva. U rukama joj se pojavila debela palica i ona zaviri među stubove. Gde je Egvena? Baš Hči na nju da kasni. Ovoliki mrak. Lako se moglo desiti da nešto iskoči... „Imaš neobičnu haljinu, Ninaeva.“

Jedva suzdržavši vrisak, okrenula se, teško, praćena gvozdenim zveckanjem; srce joj se popelo u grlo. Egvena je stajala s druge strane Kalandora, a s njom još dve žene u širokim suknjama, s tamnim maramama preko belih bluza, snežnobele kose podignute isprevijanim šalovima što u im se spuštali do struka. Ninaeva se ponada da nijedna nije primetila kako je progutala knedlu, i pokuša da stiša disanje. Kako su mogle tako da joj se prikradu!

Prepoznala je jednu od Aijelki po Elejninom opisu; Amisino lice je bilo premlado za takvu kosu, ali očito joj je bila srebrna još od detinjstva. Druga, mršava i koščata, bledoplavih očiju i izboranog lica, mora da je bila Bair. Ona je čvršća od druge, pomisli Ninaeva sada kada ih je videla, mada ni Amis nije... Neobična haljina? Zveckanje?

Spustila je pogled i dah joj zastade. Bila je obučena u nešto nalik dvorečanskoj nošnji, ako su Dvorečanke ikad nosile čelično pletivo s krljuštima pločanog oklopa, kakvo je videla u Šijenaru. Kako li muškarci trče i jašu u ovakvim oklopima? Vukao joj je ramena kao da teži pedeset kilograma. Palica je sada bila gvozdena, sa sjajnim čeličnim šiljcima na vrhu. Nije ni dodirnula glavu, ali znala je da nosi nekakvu kacigu. Silno se zacrvenela, pribrala, pa izmeni sve to u finu dvorečansku vunu i drveni štap. Osetila se bolje čim joj je jedna prava pletenica pala niz rame.

„Zalutale misli su opasne kada hodaš kroz san“, reče Bair, tankim ali razgovetnim glasom. „Moraš naučiti da ih savladavaš ako želiš da nastaviš.“

Ninaeva resko odvrati: „Vladam ja svojim mislima sasvim lepo, hvala. Ja.. “ Nije samo Bairin glas bio tanak. Egvena, u svojoj bledoplavoj haljini za jahanje, i Mudre su izgledale... skoro kao izmaglica, poluprovidno. „Šta je s vama? Zašto tako izgledate?“

„Probaj ti da uđeš u Tel’aran’riod dok dremaš u sedlu“, procedi Egvena. Treperila je. „Sada je jutro u Trostrukoj zemlji, i krenuli smo na put. Jedva sam nagovorila Amis da me uopšte pusti, ali plašila sam se da ćete se zabrinuti.“

„Teško je to i bez konja“, kaza Amis, „ući u plitak san kada želiš da budeš budna. Egvena to još nije sasvim savladala.“

„Savladaću“, reče Egvena sa razdraženom odlučnošću. Oduvek je bila previše ishitrena i tvrdoglava u žudnji za učenjem; ako je ove Mudre ne budu čvrsto đržale u šaci, sigurno će se uvaliti u svakakve nevolje.

Ninaeva prestade da brine o Egveni i neprilikama, i mlađa žena poče da joj priča o napadu Troloka i Draghkara na uporište Hladne stene. Među mrtvima je bila i Mudra Seana, šetač kroz snove. Rand je požurio Taardade i pošao ka tom Alkair Dalu, očito prkoseći svim običajima; poslao je i trkače da dozovu druge septe. Taj momak nikome nije odavao svoje namere; izluđivao je Aijelke, a Moiraina je već spremna da ujeda. Moirainina nelagoda bi je radovala nadala se da će se Rand nekako otrgnuti njenom uticaju da Egvena nije bila tako zabrinuta.

„Ne znam da li je to ludilo ili svesna namera“, dovrši Egvena. „Bar da znam, podnela bih i jedno i drugo. Ninaeva, priznaću ti da me sada ne brine ni proročanstvo, ni Tarmon Gai’don. Možda sam budala, ali obećala sam Elejni da ću ga paziti, a ne umem to.“

Ninaeva zaobiđe kristalni mač i obgrli je. Premda je izgledala kao odraz u zamagljenom ogledalu, bila je čvrsta. Randov razum. Ništa nije mogla da uradi povodom toga, niti da ponudi nikakvu utehu. Egvena je bila najpogodnija za to. „Najbolje češ pomoći Elejni tako što ćeš mu kazati da pročita šta mu je napisala. Ponekad je to muči; ništa ne govori, ali mislim da se plaši da je rekla više nego što je trebalo. Ako bude pomislio da je potpuno zaslepljena njime, možda će i on osetiti isto prema njoj, a to joj nikako ne može škoditi. Barem mi u Tančiku imamo neke dobre vesti. Neke.“ Kada je objasnila kakve, postade malo teško opravdati to „dobre“.

„Dakle, još ne znate za čim to tragaju“, zaključi Egvena, „a čak i da znate, bliže su pa će prve pronaći.“

„Neće ako se ja tu nešto pitam.“ Ninaeva je ustremila postojan, ozbiljan pogled ka dvema Mudrima. Elejna je pominjala da Amis nerado pruža ikakve reči osim upozorenja, tako da će morati čvrsto da se ponese prema njima. Bile su tako prozirne da bi ih jedan dah oduvao kao maglu. „Elejna misli da umete svačemu da se dovijete unutar snova. Postoji li način da uđem u Amaterine snove i proverim je li ona Prijatelj Mraka?“