Dolazak Senke

Sklopila je oči i usmerila misli na Tančiko, na Panarhovu palatu, na potrebu. Nešto što je opasno po Randa, Ponovorođenog Zmaja, potreba... Tel’aran’riod se zavrte oko nje; osetila je to, skliznula i zanela se, pa otvori oči, željna da vidi šta je otkrila.

Bila je to spavaća soba, šest puta veća od ijedne u Dvoru tri šljive. Zidovi bili su oslikani, a s tavanice su visile zlatne svetiljke na pozlaćenim lancima. Visoki ram kreveta širio je izrezbareno granje i lišće iznad postelje. Jedna mlada žena stajala je kruto naslonjena na jedan od stubova u podnožju kreveta; bila je zaista ljupka, onako napućenih usana, kakve su sada bile i Ninaevine. Na njenim crnim pletenicama stajala je kruna žlatnog trostrukog lišća među rubinima, biserima i jednim opalom većim od guščjeg jajeta; oko vrata, pa sve do kolena, imala je široku ešarpu, celom dužinom izvezenu drvećem. Osim krune i ešarpe, na njoj beše samo sjakteći znoj.

Njen drhtavi pogled nepomično je ležao na ženi koja se spokojno odmarala na niskom kanabetu. Ova žena je bila leđima okrenuta Ninaevi, i maglovita kao Egvena maločas. Niska i mršava, tamne kose do ramena, nosila je široku bledožutu odoru, očito ne tarabonsku. Ninaeva je, i ne videvši krupne plave oči i lisičje lice, niti verige od Vazduha kojima je zarobila ženu pred krevetom, znala da gleda u Temailu Kinderod.

„...naučiti sve i svašta, kad koristiš snove umesto da traćiš odmor“, govorila je Temaila s kairhijenjanskim naglaskom, uz smeh. „Zar ne uživaš? Čemu još mogu da te poučim? Znam. Voleh se s hiljadu mornara. “ Prekorno je pretila prstom. „Moraš dobro da naučiš sve reči, Amatera. Znaš da ne želim... U šta to zevaš?“

Ninaeva naglo shvati da žena kraj stuba Amatera? Panarh? gleda pravo u nju. Temaila se lenjo pomeri kao da će okrenuti glavu.

Ninaeva grčevito sklopi oči. Potreba.

Klizim.

Zagrlivši tanki stub, Ninaeva ugrabi vazduh kao da je pretrčala dvadeset milja; nije se ni zapitala gde je. Srce joj je dobovalo kao divljački bubanj. Zmijska rupa, bas tako. Temaila Kinderod. Crna sestra za koju je Amiko govorila da uživa da nanosi bol; očito previše, čim je jedna pripadnica Crnog ađaha to pominjala. A Ninaeva ne može da usmeri nijednu iskru. Mogla je da ostane kao ukras na stubu kreveta, pored Amatere. Svetlosti! Tresla se dok se prisećala. Smiri se, ženo! Izbavila si se odande, a ako teje Temaila i videla, videla je samo ženu s kosom boje meda kako nestaje, običnu Tarabonku što je kroz san na tren stupila u Tel’aran’riod. Temaila je sigurno imala premalo vremena da oseti sposobnost usmeravanja u njoj. Ta sposobnost se oseća među usmeriteljkama, čak i kada se ne koristi, ali bio je to samo tren. Uz malo sreće, nedovoljno vremena.

Barem je sada znala Amaterin položaj. Ona svakako nije bila u savezu s Temailom. Ovaj način potrage se već isplatio, ali još ne dovoljno. Umirivši disanje, osvrnula se.

Redovi tananih belih stubova uzdizali su se uzduž i popreko ogromne dvorane, približno iste širine i dužine. Ploče na podu bile su bele i uglačane, a visoki strop krasio je pozlaćeni reljef. Debela svilena vrpca beše razapeta preko niskih greda od uglačanog crnog drveta i rastegnuta po čitavoj prostoriji, izuzev tamo gde bi zaprečila dvokrilne vratnice sa šiljatim lukovima. Otvorena postolja i vitrine nizali su se pred zidovima, a kosti neobičnih zveri i zastakljena postolja u središtu prostorije, takođe ograđeni vrpcom. Prema Egveninom opisu, ovo je bila glavna izložbena dvorana palate. Ono za čim traga je sigurno baš u ovoj odaji. Sledeći korak neće biti slep kao prvi; ovde očito nema zmija, nema Temaile.

Jedna zgodna žena se najednom stvori kraj zastakljenog četvoronogog postolja u središtu sobe. Nije bila Tarabonka; tamna talasasta kosa padala joj je na ramena, ali Ninaeva se zaprepastila zbog nečeg drugog. Zenina haljina beše magla, povremeno srebrnasta i jasna, povremeno siva i tako tanka da su joj se telo i udovi jasno videli. Odakle god da ju je san doveo, mora da ima bujnu maštu čim zamišlja ovakve stvari! Sigurno ni besramne domanske haljine za koje je čula nisu gore od ovoga.

Žena se nasmeši pred staklom, pa produži niz dvoranu. Zastala je na suprotnoj strani i pogledala neki predmet koji Ninaeva nije jasno videla, nešto tamno na belom kamenom postolju.

Ninaeva se namršti i ispusti iz šake pletenice boje meda. Ova žena će svakog trena nestati; zalutali u Tel’aran’riod ne ostaju dugo u njemu. Naravno, nije bitno hođe li je videti, jer beše jasno da nije sa spiska Crnih sestara. Pa ipak, izgledala je nekako... Ninaeva primeti da je opet ščepala pletenicu. Ta žena... Ruka je kao svojom voljom vukla čupala i Ninaeva zapanjeno iskolači oči; zglobovi su joj pobeleli, prsti drhtali. Kao da sama pomisao na tu ženu... Čitava ruka je drhtala dok je šaka pokušavala da istrgne kosu iz glave. Zašto, pod Svetlošću?