Nebeski oganj

Po odlasku iz Mardesina, nisu se zaustavljali sve do ponoći, kad su naišli na neko seoce s krčmom, gde su digli gazdu iz kreveta i iznajmili dva sobička s uskim krevetima, a u cik zore nastavili put, obišavši Amador u širokom luku. Iako su naizgled zaista bili ono za šta su se predstavljali, nikome se nije prolazilo kroz veliki grad pun Belih plaštova. Tamo se nalazi i Tvrđava Svetla. Elejna je čula glasine da je u Amadoru vladar kralj, ali da vlada Pedron Nijal.

Nevolje su počele prethodne noći u mestu Belon, na obali blatnjavog potoka hrabro nazvanog Geanska reka, dvadesetak milja od prestonice. Krčma Betonski gaz bila je veća od prethodne, a gazdarica Alfara je gospi Morelin ponudila zasebnu trpezariju, što beše ponuda koju Elejna ni za živu glavu ne bi odbila. Krčmarica je bila čvrsto uverena kako niko ne može valjano uslužiti gospu osim gospine služavke Nane, pošto fine dame, kako sama reče, imaju svoje prohteve – kao što i treba da bude – a njene devojke prosto nisu bile navikle da služe taj otmeni svet. Nana će najbolje znati kako njena gospodarica voli da joj bude razmešten krevet i kako da joj pripremi prijatnu kupku posle napornog dana provedenog u putu. Spisak svega što će Nana najbolje znati da uradi za svoju gospodaricu otegao se u nedogled.

Elejna ne beše sigurna da li je amadicijsko plemstvo zaista toliko zahtevno ili je to gazdarica Alfara htela da što više posla prebaci na gošćinu služavku. Pokušala je da spase Ninaevu, ali ova nimalo nije zaostajala za krčmaricom u „kako izvoljevate“ i „moja je gospodarica vrlo istančanog ukusa“. Bilo bi sumnjivo, ako ne i budalasto, previše se opirati. Ionako su hteli da izbegnu svako nepotrebno skretanje pažnje na sebe.

Sve dok su bili u Belonu, Ninaeva je u javnosti bila slika i prilika savršene služavke. Ali samo u javnosti. Elejna je priželjkivala da Ninaeva ponovo postane ona stara, umesto što je zlostavlja poniznošću. Na sva njena izvinjenja odgovarala je: „Moja gospodarica je previše ljubazna" ili ih prosto nije primećivala. Neću joj se više izvinjavati, pomislila je, sigurno petnaesti put. Ne za ono za šta nisam kriva.

„Nešto sam razmišljala, Ninaeva.“ Držeći se za viseći rukohvat, Elejna se osećala kao lopta u dečjoj igri poznatoj kao „skakutanje po Andoru" u kojoj je trebalo lopaticom što duže lupkati šarenu drvenu lopticu. Nije htela da je zamoli da uspore. Ako Ninaeva može da izdrži, može i ona. Tvrdoglave li žene! „I ja žudim da što pre stignem u Tar Valon i vidim šta se dešava, ali...“

„Moja gospodarica je razmišljala? Moju gospodaricu je sigurno zabolela glava od tolikog naprezanja. Spremiću mojoj gospodarici čaj od korena ovčijeg jezika i crvenog krasuljka čim stignemo u...“

„Ćuti, Nano“, reče Elejna, mirno ali odlučno. Trudila se da podražava ponašanje svoje majke. Ninaeva samo zinu. „Potegneš li tu kiku na mene, put ćeš nastaviti na krovu kočije.“ Ninaeva zakrklja, pošto se toliko napinjala da progovori da ni reč nije mogla da izusti. Vrlo zadovoljavajuće. „Ti kao da ponekad misliš da sam dete, ali zapravo se ti ponašaš detinjasto. Nisam tražila da mi opereš leđa, ali nisam mogla da te sprečim osim da se potučem s tobom. A i ne zaboravi da sam ponudila da zauzvrat i ja operem leđa tebi. Kao što sam se ponudila da spavam na pomoćnom ležaju, ali ti si se već bila pokrila i nisi htela ni da makneš. Prestani da se duriš. Ako hoćeš, u sledećoj ću krčmi ja biti služavka.“ To bi verovatno bilo strašno. Ninaeva bi se pred svima izdirala na Toma ili bi nekome natrljala uši. Ali neka, sve za malo mira. „Evo, možemo odmah zastati da se presvučemo u žbunju.“

„Odabrale smo fine haljine po tvojoj meri“, promrmlja Ninaeva posle kraćeg razmišljanja, pa ponovo otvori ono prozorče i dreknu: „Usporite malo! Pokušavate li vi to da nas pobijete? Glupi muškarci!“

Spolja nije dopirao nikakav zvuk dok je kočija polako usporavala do razumnije brzine, ali Elejna bi se smela opkladiti da ona dvojica nešto pričaju. Popravila je kosu najbolje što je mogla bez ogledala. Još joj je bilo čudno kad vidi svoje blistave, crne uvojke. Zelena svilena haljina bila je zrela za dobro četkanje.

„O čemu si to razmišljala, Elejna?“ upita Ninaeva. Obrazi su joj bili grimizni. Očigledno je shvatila da je Elejna u pravu, ali povlačenje je nešto najbliže izvinjenju što bi se od nje moglo dobiti.

„Žurimo da se vratimo u Tar Valon, ali imamo li uopšte pojma šta nas čeka u Kuli? Ako je Amirlin zaista izdala onakvo naređenje... Ja u to ne verujem, niti išta razumem, ali nemam nameru da ušetam u Kulu sve dok to ne razjasnim. ’Samo budala zabije nos u šuplje drvo a da prvo ne proveri šta je unutra.’“

„Mudra je žena ta tvoja Lini“, reče Ninaeva. „Možda ćemo još nešto saznati ako opet negde vidimo buket žutog cveća obešen naopako, ali mislim da bi dotle trebalo da se ponašamo kao da je sam Crni ađah preuzeo Kulu.“

„Makura je do sada sigurno poslala novog goluba Narenvin, i to s opisom naših haljina, kočije, a verovatno i Toma i Džuilina.“