Nebeski oganj

„Mi tu ništa ne možemo. Ništa se od toga ne bi desilo da nismo dangubili po Tarabonu. Trebalo je da putujemo brodom.“ Elejna zinu da joj odgovori na taj optužujući ton, ali Ninaeva je ipak bila dovoljno pristojna da ponovo porumeni. „Pa, šta je tu je. Moiraina poznaje Sijuan Sanče. Možda je Egvena može zamoliti da...“

U to se kočija iznenada zaustavi, a Elejna polete na Ninaevu. Čula je njisku konja i zvuk lomljave dok je unezvereno pokušavala da ustane, u čemu joj je Ninaeva zdušno pomagala gurajući je od sebe.

Prigrlila je saidar i izvirila napolje, pa ga s olakšanjem pustila. Ne jednom je to imala prilike da vidi u Kaemlinu. Na ovećoj čistini kraj druma bila se ulogorila putujuća menažerija. Veliki crnogrivi lav dremao je u kavezu koji je zauzimao gotovo čitav zadnji deo kola, dok su se dve njegove ženke šetkale u drugom. Treći je kavez stajao otvoren, a pred njim je jedna žena terala dva crna medveda belih lica da stoje na velikim crvenim loptama. U narednom je bilo nešto što je ličilo na velikog, čupavog vepra, s tim što je imalo šiljatu njušku i šape s kandžama. Elejna je znala da ta životinja potiče iz Aijelske pustare i da se zove kapar. Bilo je tu još kaveza sa životinjama i živopisnim pticama, ali za razliku od ostalih putujućih menažerija koje je imala prilike da vidi, u ovoj je bilo i ljudskih izvođača: dva muškarca su se dobacivala koturovima ukrašenim šarenim trakama, četvorica akrobata su stajala jedan drugom na ramenima, a jedna je žena hranila desetak pasa koji su hodali na zadnjim šapama i premetali se preko glave. U pozadini su se videli ljudi koji podižu dva visoka jarbola, za koje Elejna nije mogla da dokuči čemu bi mogli da služe.

Međutim, ništa od svega toga nije nagnalo njihove konje da se iskolačenih očiju propinju u amovima, potpuno neosetljivi na Tomove pokušaje da ih smiri potezanjem dizgina. Elejna i sama beše osetila miris lavova, ali konji su zapravo zverali u tri goleme, sive, naborane životinje. Dve behu visoke kao kočija, velikih ušiju i ogromnih, izvijenih kljova što su im štrčale iza nosa koji je visio do zemlje. Treća je bila niža od konja, mada ne i manje teška, i nije imala kljove. Mladunče, pomisli Elejna. Jedna svetlokosa žena ga je češkala iza uha debelim štapom s kukom na vrhu. Elejna već beše videla takva stvorenja, ali nije očekivala da će ih ikada opet ugledati.

Iz logora tad izađe jedan visok crnokos muškarac, uprkos vrućini ogrnut crvenim svilenim plaštom, koji raskrili uz otmen naklon. Bio je prilično zgodan, lepo oblikovanih nogu i očigledno svestan obeju tih činjenica. „Oprosti, gospo, ako ti džinovski veprokonji preplašiše zapregu.“ Potom se uspravio i dao znak dvojici svojih ljudi da umire konje, a onda zastao, zagledao se u nju, pa promrmljao: „Miruj, miruj, srce moje.“ Izrekao je to dovoljno glasno da ga Elejna čuje, što mu je, pretpostavila je, i bio naum. „Ja sam Valan Luka, gospo, zabavljač bez premca.“ Ponovo se naklonio, još kitnjastije nego prvi put.

Elejna pogleda u Ninaevu i vide da se ova, baš kao i ona sama, začuđeno smeška. Taj Valan Luka je baš pun sebe! Ispostavilo se da su njegovi ljudi vični smirivanju konja. Životinje su i dalje frktale i kopale tle, ali bar im oči nisu bile iskolačene kao malopre. Tom i Džuilin su s gotovo jednakim oprezom kao konji zurili u neobične zverove.

„Veprokonji, gazda Luka?“, reče Elejna. „A odakle oni potiču?“

„Džinovski

veprokonji, gospo“, dočeka je spreman odgovor, „potiču iz čudesne Šare, gde sam lično išao u pohod kroz divljinu punu čudnih kultura i neobičnih prizora ne bih li ih uhvatio. Svašta bih mogao da vam pričam. Tamo žive ljudi dvaput viši od Ogijera.“ Širokim je pokretima pokušavao da bolje dočara ono što priča. „I bezglava bića. I ptice toliko velike da bi lako ugrabile odraslog bika. I zmije koje mogu čak i čoveka da progutaju. Gradovi su od suvog zlata. Hodi, gospo, da ti pripovedam.“

Elejna nije ni sumnjala da je Luka oduševljen sopstvenim pričama, ali iskreno je sumnjala da te životinje potiču iz Šare. Za početak, čak ni Morski narod nije od Šare video ništa više do utvrđenih luka u koje im ne beše dopušteno da uđu, dok one koji ipak uđoše više niko nikad nije video, a ni Aijeli nisu znali mnogo više. Osim toga, i ona i Ninaeva su več videle ta stvorenja u Falmeu, za vreme seanšanske opsade. Seanšani ih koriste za rad, ali i za ratovanje.

„Radije ne bih, gazda Luka“, reče.

„Onda dopusti da ti pokažemo šta umemo“, na to će on. „Kao što vidiš, ovo nije obična putujuća menažerija, već nešto sasvim novo. Prava predstava. Akrobate, žongleri, dresirane životinje, najjači čovek na svetu, pa čak i vatromet. Imamo i jednog Iluminatora. Krenusmo put Geldana, a već sutra ćemo nestati na krilima vetra. Ali za neku crkavicu...“