Nebeski oganj

Kad se kočija zaustavila ispred Svetlosti istine, Džuilin skoči dole i otvori vrata, a Ninaeva s licem punim poštovanja sačeka da on pomogne Elejni da izađe. Ipak joj se, pošto nije bila zlopamtilo, hitro osmehnula. Kožna torbica o ramenu pomalo joj je odskakala od odeće, ali – nadala se Elejna – ne previše. Sad, kad se konačno dokopala zalihe lekovitih trava i masti, Ninaeva se neće odvajati od nje.

Čim je videla znak iznad gostionice, zlaćano sunce nalik onom s plaštova Dece, poželela je da se „veprokonj“ ispizmio na to mesto, umesto na ono drugo. Ako ništa drugo, bar nije bilo pastirskog štapa iza zrakova. Bar polovina gostiju u zajedničkoj prostoriji nosila je bele plastove, a kacige behu položili na stolove. Duboko je udahnula i svom se snagom oduprla želji da se okrene i pobegne.

Bila je to, ako se izuzmu vojnici, prijatna gostionica, s visokim tavanicama poduprtim gredama i tamnom, dobro uglačanom drvenom oblogom na zidovima. Ognjišta dva ugašena kamina behu ukrašena buketima zelenih grančica, a iz kuhinja su dopirali slasni mirisi. Služavke s belim keceljama s osmehom su se provlačile između stolova, noseći poslužavnike s vinom, pivom i hranom.

Ulazak jedne gospe nije privukao mnogo pažnje, pošto su bili nedaleko od prestonice. A možda je to bilo i zbog blizine onog plemićkog imanja. Nekolicina ju je muškaraca pogledala, ali mnogo ih je više odmerilo njenu „služavku“, mada ih je Ninaevin strogi pogled, kad je utvrdila da zure u nju, naterao da se ponovo posvete vinu. Kao da je smatrala muški pogled zločinom, pa makar ništa ne značio i bio potpuno lišen pohote. Ako je već lako, pomisli Elejna, zašto onda bar ne nosi lošije krojene haljine. A baš se bila potrudila da joj napravi onu sivu haljinu kako treba, pošto je Ninaeva izgubljen slučaj za finije radove iglom.

Gostioničarka, gazdarica Džaren, beše punačka žena, dugih, sedih uvojaka, prijatnog osmeha i ljubopitljivih tamnih očiju. Elejna pretpostavi da bi ta s rastojanja od deset koraka primetila iskrzan porub ili praznu kesu. Očigledno su bile prošle probu, pošto im se duboko naklonila, raširivši rukama sivu suknju, pa im s malo previše oduševljenja poželela dobrodošlicu i upitala putuje li to gospa u Amador ili odande dolazi.

„Dolazim odande“, pomalo će oholo Elejna. „Balovi su bili božanstveni, a kralj Ailron je zgodan baš kao što se priča, što s kraljevima nije uvek slučaj, ali sad moram natrag na svoj posed. Treba mi soba za mene i Nanu, a i nekakav smeštaj za kočijaša i lakeja.“ Tad se seti Ninaeve i pomoćnog ležaja, pa dodade: „Moramo imati dva propisna kreveta. Hoću da mi Nana bude blizu, a ako bude spavala na običnom madracu, neću moći da trenem od njenog hrkanja.“ Ninaeva se naroguši – srećom, samo na trenutak – ali to beše sušta istina. Strašno je hrkala.

„Naravno, gospo“, reče debeljuškasta gazdarica. „Imam baš ono što vam treba, samo što će muškarci morati da noće na seniku u staji. Kao što vidite, gostionica je prepuna. Juče su neke skitnice dovele nekakve užasne, ogromne životinje u selo i jedna je maltene srušila Kraljevog kopljanika. Jadni Sim je izgubio bar polovinu gostiju, pošto su svi prešli ovamo.“ Gazdaričin osmeh bio je više zadovoljan nego saosećajan. „Međutim, ostala mi je jedna slobodna soba.“

„Sigurna sam da će nam poslužiti. Ako biste nam poslali laku večeru i vodu za umivanje, ja bih se ranije povukla na počinak.“ Kroz prozore je još dopirala sunčeva svetlost, ali Elejna otmeno prinese ruku ustima, kao da prikriva zevanje.

„Naravno, gospo. Kako god želite. Ovuda, molim.“

Gazdarica je, izgleda, mislila kako treba neprestano da zanima Elejnu razgovorom dok ih je vodila na sprat. Nastavila je priču o tome kako je sve puno i kako je pravo čudo što je ostala ta jedna soba, o skitnicama i njihovim zverima i kako su ih proterali iz grada i kako im tako i treba, o plemićima koji su ranije odsedali u njenoj gostionici, a među njima čak i jedan kapetan zapovednik Dece, i kako je, eto, baš juče jedan Lovac na Rog prolazio kroz selo, na putu u Tir, gde kažu da je Kamen Tira pao u ruke nekakvom lažnom Zmaju i zar nije neverovatno da su ljudi u stanju da učine nešto toliko pogano? „Nadam se da ga nikad neće naći“, dodade gazdarica i zatrese glavom, na šta joj se sedi uvojci zadrmaše.

„Rog Valera?“, upita Elejna. „A što da ga ne nađu?“

„Znate, gospo, ako ga nađu, to će značiti da se bliži Poslednja bitka. I oslobađanje Mračnog.“ Gazdarica Džaren se strese. „Daj, Svetlosti, da nikad ne pronađu taj Rog. Tako neće biti ni Poslednje bitke, zar ne?“ Tom pomalo neobičnom rasuđivanju nije se mogla naći zamerka.