Nebeski oganj

Otvorila je vrata glavne odaje, međutim odmah zastade. Nije ni čudo što nije mogla da se tu sanja, pošto više ništa nije bilo kao što je upamtila. Sada je tu bio bogato izrezbaren sto s visokom stolicom nalik prestolu. Ispred njega su stajale hoklice s kitnjasto ukrašenim nogama, poredane u savršenom luku, tako da nijedna ni za mrvu ne štrči. Sijuan Sanče je bila sklonija jednostavnom nameštaju, kao da je i dalje samo ribareva kći, a za posetioce je bila predviđena jedna jedina stolica, na koju nije svakome nuđeno da sedne. Pa još i bela vaza puna crvenih ruža, brižljivo nameštena na postolju nalik spomeniku. Sijuan je volela cveće, ali je više volela šarene bukete poljskih cvetića. Nad kaminom je ranije visio jednostavan crtež ribarskih čamaca u trščaku, a sada su tu bile dve slike. Ninaeva prepoznade onu na kojoj je bio prikazan Rand kako se u oblacima nad Falmeom bori s Izgubljenim koji se predstavljao kao Ba’alzamon. Na drugoj, sastavljenoj od tri drvene table, videli su se Ninaevi potpuno nepoznati prizori.

Uto se vrata otvoriše, a njoj se srce pope u grlo. Neka crvenokosa Prihvaćena, koju Ninaeva nikada ranije nije videla, uđe u odaju i zagleda se u nju. Nije ubrzo zatreperila i nestala. I baš kad je Ninaeva htela da se prebaci u Serijaminu sobu, crvenokosa reče: „Ninaeva, ako Melaina sazna da koristiš njen lik, neće se zaustaviti na dečjoj haljinici“, pa se u trenu preobrati u Egvenu u aijelskoj odeći.

„Skratila si mi život bar deset godina“, promrmlja Ninaeva. „Jesu li to Mudre konačno odlučile da te puštaju da dolaziš i odlaziš kad hoćeš? Ili će sad i Melaina...“

„Trebalo bi da te je strah“, prasnu Egvena, sva crvena u licu. „Ti si budala, Ninaeva. Kao dete koje se igra svećom u seniku.“

Ninaeva zinu. Egvena grdi nju? „Slušaj ti, Egvena al’Ver. Nisam to dopustila ni onoj Melaini, a pogotovo neću...“

„E, pa, mogla bi nekom da dopustiš, pre nego što pogineš.“

„Ja...“

„Trebalo bi da ti oduzmem taj kameni prsten. Bolje bi bilo da sam ga dala Elejni i rekla joj da ga uopšte ne koristi.“

„Da ga uopšte...!“

„Misliš li da Melaina preteruje?“, nastavila je Egvena, pa zapreti prstom gotovo istovetno kao crvenokosa Aijelka. „Ne preteruje, Ninaeva. Mudre su ti više puta rekle jednostavnu istinu o Tel’aran’riodu, ali ti kao da misliš da su one luđakinje koje zvižde uz vetar. Ne ponašaj se kao budalasto derište nego kao zrela žena. Časti mi, sav ti je razum ishlapio iz glave kao oblak dima. Saberi se, Ninaeva!“ Glasno je šmrknula i počela da namešta maramu na ramenima. „Sad si naumila da se igraš lepim plamičcima u ognjištu, a nisi svesna da možeš upasti u vatru.“

Ninaeva ju je zapanjeno gledala. Često su se svađale, ali Egvena je nikada nije izgrdila kao devojčicu koju su uhvatili s rukama u tegli meda. Nikada! Haljina. Bilo je to zbog haljine Prihvaćenih koju je nosila i tuđeg lica. Hitro se preobratila u sebe, i to u onoj vunenoj haljini koju je često nosila na sastancima Kruga i kad se obraćala Savetu. Činilo joj se da se može sakriti iza poštovanja koje je kao Mudrost uživala. „Veoma sam svesna koliko znam a koliko ne znam“, reče oholo, „ali ako ta Aijelka...“

„Shvataš li ti da si se mogla usanjati u nevolju iz koje ne bi mogla da se izvučeš? Ovde su snovi stvarnost. Ako utoneš u neki prijatan san, mogla bi ostati zarobljena u njemu. Samu bi sebe zarobila. I ostala bi tu dok ne umreš.“

„Hoćeš li...?“

„Tel’aran’riodom hodaju i košmari, Ninaeva!“

„Hoćeš li me pustiti da kažem nešto?“, dreknu Ninaeva. Bolje reći: pokušala je da drekne, pošto je u njenom vapaju bilo mnogo više očajničkog moljakanja nego što joj dolikuje. Ako joj imalo i dolikuje.

„Ne, neću“, odlučno će Egvena. „Ne dok ne budeš htela da kažeš nešto vredno slušanja. Kad kažem košmari, mislim košmari, Ninaeva. Kad neko doživi košmar dok je u Tel’aran’riodu, on je stvaran. A ponekad ostane stvaran i kad snevač ode. Ti to nikako da utuviš u glavu, zar ne?“

Ninaevu odjednom neko grubo zgrabi za ruke, na šta ona stade da se osvrće, iskolačenih očiju. Dvojica ogromnih, snažnih muškaraca odigoše je od poda. Umesto lica su imali poluraspadnute ostatke živog mesa, a usta im behu puna oštrih, požutelih zuba. Pokušala je da ih natera da nestanu – ako to može jedna Mudra, moći će i ona – na šta joj jedan pocepa prednji deo haljine kao da je od pergamenta. Drugi je čvornovatom, pohotnom šakom dograbi za bradu i okrenu joj lice prema sebi, pa poče da mu se priklanja otvorenih usta. Nije znala namerava li da je poljubi ili ugrize, ali radije bi umi la nego da dozvoli ijedno od to dvoje. Pokušala je da prigrli saidar, ali ne desi se ništa. Nije je ispunjavao gnev nego strah. Debeli nokti joj se zariše u obraze da se ne bi bacakala. Ovo je Egvenino maslo. Egvena. „Egvena, molim te!“ Bilo je to cičanje, ali bila je previše uplašena da bi se uzdržavala. „Molim te!“