Nebeski oganj

Tri ogrebotine protezale su joj se preko vrata i nestajale pod spavaćicom. Nisu bile crvene koliko bi se očekivalo, i to zahvaljujući Makurinom melemu od sveleka. Elejni je rekla da ju je izgrebalo trnje. Kakva glupost. Podozrevala je da joj Elejna nije baš poverovala kako je posle razgovora s Egvenom malo pretraživala okolinu Kule. Previše je bila uzrujana da smisli nešto bolje. Nekoliko se puta obrecnula na svoju saputnicu, i to bez ikakvog razloga. Nije mogla prestati da misli na to kako su se Melaina i Egvena ponašale prema njoj. A ni njoj ne bi škodilo da se podseti da ovde više nije kći naslednica. A opet, devojka joj ništa ne beše skrivila. Moraće nekako da se iskupi.

U ogledalu je videla da je Elejna ustala i da se umiva. „I dalje mislim da je moj plan bolji“, reče devojka trljajući lice. Uprkos uvojcima, crno joj obojena kosa nigde nije bila umršena. „Da je bilo po mome, mnogo brže bismo stigli do Tira.“

Njen je predlog bio da čim stignu do Eldara ostave kočiju u nekom seocetu gde nema mnogo Belih plaštova, a ni doušnica Kule, što je mnogo važnije. Odatle bi rekom nastavili do Ebou Dara, gde bi mogli da uhvate brod za Tir. Odlazak u Tir više se nije dovodio u pitanje. Morali su po svaku cenu da izbegnu Tar Valon.

„A koliko ćemo morati da čekamo taj brod?“, strpljivo će Ninaeva. Mislila je da su to raščistile pre odlaska na spavanje. I jesu, što se nje tiče. „I sama si rekla da se na reci nikad ne zna hoće li neki brod pristati. A i koliko bismo morali da u Ebou Daru čekamo galiju za Tir?“ Spustila je četku i počela da upliće kiku.

„Seljani istaknu zastavu kad žele da neki brod pristane i brodovi većinom i pristanu. A u luci veličine Ebou Dara vazdan imaš brodove za sve krajeve sveta.“

Ta mala kao da je bila u ko zna koliko luka pre nego što je s Ninaevom pošla iz Kule. Elejna je mislila da je sve što nije kao kći naslednica naučila u Andoru nadoknadila u Kuli, iako se mnogo puta ispostavilo da nije u pravu. A sad se još usuđuje da joj se obraća tim trpeljivim tonom! „Teško ćemo s broda otkriti gde je to okupljanje Plavih, Elejna.“

Ninaeva je htela da kočijom nastave put kroz celu Amadiciju, pa kroz Altaru i Murandiju do Far Madinga u brdima Kintare, a onda preko ravnice Mareda sve do Tira. Nesumnjivo će putovati duže, ali će možda nekako uspeti da saznaju gde je to okupljanje, a na stranu to što kočije izuzetno retko tonu. Nije da ona ne ume da pliva, ali ipak se oseća mnogo sigurnije kad može da vidi kopno.

Elejna obrisa lice, pa se obuče i priđe da joj pomogne da uplete kosu. Ninaevu to nije moglo da zavara. Neće ni reč više da čuje o brodovima. Stomak joj je loše podnosio plovidbu. To, naravno, nije imalo nikakvog uticaja na njenu odluku. Ako Aes Sedai treba da priteknu Randu u pomoć, onda dužina putovanja uopšte nije presudna.

„Jesi li se setila tog imena?“ upita Elejna, preplićući joj pramenove kose.

„Bar se sećam da je bilo nekakvo ime. Svetlosti, daj mi malo vremena.“ Bila je sigurna da je bilo ime, verovatno neke varoši ili grada. Da je bila zemlja, zapamtila bi je. Duboko je udahnula ne bi li se malo smirila, pa nastavila blažim tonom: „Setiću se, Elejna. Samo mi daj malo vremena.“

Elejna ispusti nekakav neodređen zvuk i nastavi da joj plete kiku. Posle nekog vremena reče: „Je li bilo mudro poslati Birgitu da traži Mogedijen?“

Ninaeva je iskosa prostreli pogledom, koji, međutim, skliznu s devojke kao voda s masne svile. Ako je već htela da promeni temu, mogla je da izabere i neku bolju. „Bolje da mi nađemo nju nego ona nas.“

„Valjda je tako. A šta ćemo kad je nađemo?“

Na to pitanje nije imala odgovor. Svejedno, bolje je biti lovac nego plen, ma koliko opasno to bilo. To je naučila od Crnog ađaha.

U zajedničkoj prostoriji nisu zatekle mnogo gostiju, ali među njima je, uprkos činjenici da je prilično rano, bilo nekoliko Belih plastova, uglavnom vremešnih i sa starešinskim činovima. Očigledno im je bilo milije da jedu u gostionici nego u logoru. Ninaevi bi bilo draže da su mogle ponovo da jedu u sobi, ali tamo zaista nije bilo mesta. Uostalom, svi su bili zaokupljeni hranom, pa ni Beli plaštovi nisu bili izuzetak. Sigurno im ne preti nikakva opasnost. Miris hrane ispunjavao je vazduh. Muškarci očigledno vole govedinu i ovčetinu čak i za doručak.

Elejna nije čestito ni sišla s poslednjeg stepenika kad gazdarica Džaren dotrča da njima dvema – ili tačnije „gospi Morelin" – ponudi zasebnu odaju za doručak, na šta ova, iako je Ninaeva nije ni pogledala, mirno reče: „Mislim da ćemo jesti ovde. Retko imam priliku da jedem u gostionicama mada to zaista volim. Pošaljite nam po služavci nešto osvežavajuće. Ako je već sad ovoliko toplo, biću u goloj vodi do sledećeg svratišta.“